Западне дипломате и безбједносне структуре пажљиво прате активности иранских културних и академских организација у БиХ, сматрајући их продуженим дјеловањем иранског режима на западном Балкану, наводи њемачки сервис Деутсцхе Wелле.
У прилогу о овом феномену подсјећа се да односи између БиХ и Ирана имају коријене у ратном периоду 1992-1995. године, када је Техеран, упркос ембаргу Уједињених нација, испоручивао оружје Армији БиХ.
„Те испоруке пратили су припадници Иранске револуционарне гарде, који су учествовали и у обуци босанских војника. На тој основи развијена је мрежа веза која и данас постоји кроз културне центре, образовне пројекте и политичке контакте“, наведено је у тексту.
Додају да је свјежу пажњу западне јавности због ових веза изазвала изјава Зукана Хелеза, министра одбране БиХ, који је након састанка с иранским војним аташеом поручио да ће БиХ учинити све да ојача војну сарадњу с Ираном, нагласивши да се иранска помоћ из ратних година никада неће заборавити.
Након оштре реакције САД, како је наведено, да је свака војна сарадња с Ираном неспојива са стратешким партнерством БиХ са Западом, Хелез је изјаву повукао, назвавши је „погрешно протумаченом“.
ДW истиче да нису само политичари у тренутној владајућој коалицији у ФБиХ давали изјаве које се тумаче као проиранске, већ да су то чинили и представници прошле власти.
Сличан прагматичан приступ Ирану раније је показивала и бивша министарка спољних послова Бисера Турковић, која је Техеран више пута описивала као партнера и пријатеља.
„Њени сусрети с иранским званичницима одвијали су се у периоду када су у Ирану трајали насилни протести, док су ЕУ и САД разматрале додатне санкције и могуће проглашење Револуционарне гарде терористичком организацијом“, наглашено је.
Дио стручне јавности упозорава да иранске невладине организације у региону могу дјеловати на више фронтова – вјерском, културном и идеолошком – те да постоје индиције о финансирању екстремистичких структура. Иран се, у међународном контексту, сматра главним финансијским и логистичким покровитељем Хамаса, којем годишње осигурава стотине милиона долара.
Емир Хаџикадунић, бивши амбасадор БиХ у Ирану, сматра да су стварни односи двије земље ограничени: трговинска размјена је занемарљива, инвестиција готово да нема, а политички контакти своде се на повремене састанке. Према његовим ријечима, Иран у Босни и Херцеговини прије свега дјелује кроз стварање меке моћи отварајући културне центре, образовне институције и филозофско-религијске програме.
Питање које се све чешће поставља јесте да ли Босна и Херцеговина, свјесно или несвјесно, постаје простор путем којег Иран покушава ублажити своју међународну изолацију – и колико је то компатибилно с њеним евроатлантским путем.
