Алтернатива за Њемачку (АфД) посљедњих година биљежи снажан раст подршке и данас је, према актуелним истраживањима, чак најпопуларнија политичка опција у Њемачкој.
За Републику Српску посебно је занимљиво што ова странка има потпуно другачији поглед на Босну и Херцеговину од политике коју је Berlin водио претходних деценија.
Док је званична њемачкаполитика инсистирала на јачању централних институција БиХ и подржавала институцију високог представника, АфД је још 2023. године у Bundestagу отворио питања која се у политичком Сарајеву готово сматрају недодирљивим.
Њихова идеја у основи је једноставна: ако три конститутивна народа више од три деценије не успијевају изградити функционалну државу којом су сви задовољни, зашто се упорно инсистира на истом моделу?
„РАДИЈЕ ДВИЈЕ ИЛИ ТРИ СТАБИЛНЕ ДРЖАВЕ“
Посебно упечатљив био је говор посланика АфД-а Маркуса Фрохнмаиера у Bundestagу у јуну 2023. године.
Говорећи управо о Босни и Херцеговини, Фрохнмаиер је рекао да би њему лично биле драже:
„двије или три мале државе које су стабилне“
него, како је рекао, дисфункционални конгломерат различитих ентитета који се претварају да живе под једним кровом и наѕором њемачког „колонијалног службеника“.
То није интерпретација сарајевских или српских медија. Те ријечи налазе се у званичном стенограму њемачког Bundestagа.
АфД је тада позвао на нову, стабилности усмјерену политичку организацију Западног Балкана.
Такав став потпуно је супротан политици коју је Њемачка годинама водила према БиХ.
АфД ТРАЖИО УКИДАЊЕ OHR-а И ОДЛАЗАК СТРАНИХ СУДИЈА
Још конкретнији био је приједлог „Стабилност и сигурност за Западни Балкан“, који су Bundestagу поднијели посланици АфД-а Петр Бyстрон, Маркус Фрохнмаиер, Тино Цхрупалла и њихове колеге.
АфД је њиме отворио неколико питања о којима Република Српска говори годинама.
Тражили су престанак међународног протектората, односно затварање OHR-а.
Залагали су се и да стране судије у Уставном суду БиХ буду замијењене држављанима Босне и Херцеговине.
Истовремено су предложили озбиљну унутрашњу реформу БиХ која би уважила политичку вољу сва три конститутивна народа, укључујући рјешавање хрватског питања кроз равноправан хрватски ентитет.
Приједлог није добио потребну подршку Bundestagа.
Али три године касније политичка ситуација у Њемачкој изгледа драматично другачије.
АфД ВИШЕ НИЈЕ МАЛА ОПОЗИЦИОНА СТРАНКА
Оно што је 2023. могло бити одбачено као став једне опозиционе странке данас има сасвим другачију политичку тежину.
Према АРД-овом ДеутсцхландТренду из септембра 2026. године, АфД има 27 одсто подршке и тренутно је најјача политичка опција у Њемачкој, док ЦДУ/ЦСУ има 21 одсто.
Друга истраживања дају веома сличну слику.
Дакле, политичка снага која отворено доводи у питање досадашњу њемачку политику према БиХ данас има подршку приближно сваког четвртог њемачког бирача.
То не значи да АфД сутра може самостално промијенити њемачку спољну политику. Остале велике странке и даље одбијају сарадњу са њим.
Али значи да се ставови које је Berlin некада могао једноставно игнорисати више не могу тако лако склонити са стола.
ДА ЛИ ЈЕ PRОБЛЕМ БиХ УPRАВО У ТОМЕ ШТО СЕ 30 ГОДИНА ПОКУШАВА НЕМОГУЋЕ?
Послије више од три деценије од Дејтонског споразума легитимно је поставити питање које је АфД отворио у Bundestagу:
Да ли је важније сачувати одређени облик државе по сваку цијену или пронаћи политичко уређење у којем ће Срби, Хрвати и Бошњаци коначно бити задовољни својим положајем?
БиХ већ има два ентитета, три конститутивна народа, десет кантона, Дистрикт Брчко, заједничке институције и један од најкомпликованијих политичких система у Европи.
Истовремено, готово свака озбиљнија политичка криза поново отвара иста питања која су постојала прије десет, двадесет или тридесет година.
Можда зато проблем није у томе што БиХ има премало централизације.
Можда је проблем управо у вишедеценијском покушају да се различити политички интереси три народа уклопе у модел којим на крају нико није потпуно задовољан.
ТРИ РАВНОPRАВНЕ ЈЕДИНИЦЕ КАО МОГУЋЕ МИРНО РЈЕШЕЊЕ
Модел три равноправна ентитета могао би се посматрати као једна од могућности за унутрашњи договор.
Република Српска већ постоји као уставна категорија.
Хрвати би добили политичку јединицу у којој не би страховали да ће им бројнији народ бирати политичке представнике.
Бошњаци би имали своју федералну јединицу и институције.
Заједнички ниво могао би задржати само надлежности око којих постоји сагласност сва три народа.
Такав модел имао би противнике, али би бар почивао на једноставном принципу – нико не би могао доминирати над другим.
А уколико ни такав договор не би могао функционисати, Фрохнмаиерова изјава отвара још радикалније питање: да ли је миран и договорен живот у двије или три стабилне државе заиста гори од трајног политичког сукоба унутар једне?
ДОГОВОР, А НЕ НОВИ СУКОБ
Наравно, свака промјена граница или државног уређења морала би бити резултат мирног политичког договора и демократског процеса, а не једностраних потеза или насиља.
Управо је то кључ.
Босни и Херцеговини најмање треба нови сукоб.
Али мир не значи да се о њеном уређењу мора заувијек размишљати само на један начин.
Ако постојећи систем производи једну политичку кризу за другом, није екстремизам питати постоји ли боље рјешење.
Можда би три потпуно равноправна ентитета била функционалнија држава.
Можда би једног дана, ако се сва три народа око тога демократски договоре, и другачији државни аранжман могао донијети више стабилности.
Оно што је сигурно јесте да се послије више од 30 година тешко може тврдити да је садашњи систем ријешио национално питање у Босни и Херцеговини.
А чињеница да управо АфД – странка која је данас према анкетама најјача политичка опција у Њемачкој – отворено говори о укидању међународног туторства, одласку страних судија, равноправности три народа и чак могућности двије или три стабилне државе, показује да се и у Европи појављује потпуно другачији поглед на будућност БиХ.
Можда ће га Berlin још дуго одбацивати.
Али га више неће моћи игнорисати тако лако као 2023. године.
