Османско царство, које је постојало од краја тринаестог вијека до почетка двадесетог, представљало је једну од најмоћнијих империја у историји. На свом врхунцу обухватало је просторе данашње Турске, Балкана, већи дио Блиског истока, сјеверну Африку, као и значајне дијелове Арабијског полуострва.
- Турсканастоји да искористи промјене у глобалном поретку како би ојачала свој геополитички утицај, ослањајући се на економску снагу, војну индустрију и стратешки положај између Европе и Азије.
- Под вођством Реџепа Тајипа Ердогана, Ankara је развила политику балансирања између Запада, Русије и других центара моћи, уз све израженију тежњу ка стратешкој аутономији.
- Турска је значајно проширила војно и политичко присуство у Сирији, Ираку, на Кавказу, у Африци и на Балкану, истовремено јачајући одбрамбену индустрију и извоз наоружања.
- Важан дио њене стратегије чине енергетски и транспортни коридори, попут „Пута развоја“, „Средњег коридора“ и гасовода „ТуркСтрим“, као и доктрина „Плава домовина“ у источном Медитерану.
- На Балкану, укључујући БиХ, Турска свој утицај гради кроз економску дипломатију, културне и образовне пројекте, инфраструктурна улагања и развој такозване меке моћи.
Турска данас поново настоји да искористи промјене у глобалном поретку, укључујући слабљење униполарности, кризу западног либералног интервенционизма и раст мултиполарних центара моћи. Посебно након ратова на Блиском истоку, укључујући Сирију и Ирак, као и рата у Украјини, Турска се покушава позиционирати као држава која балансира између Запада, Русије и Азије, с циљем да обнови дио свог некадашњег утицаја из османског периода и то кроз мрежу политичког, економског, војног и културног присуства у постосманским просторима.
Ова многољудна земља, која се простире на два континента, данас има бруто домаћи производ који се креће око 1,1 билион америчких долара, према посљедњим подацима ММФ-а и Свјетске банке, што је сврстава у 20 највећих економија свијета, док њен укупни извоз наоружања прелази 5,5 милијарди долара годишње, са трендом раста који иде ка двоцифреним милијардама.
Турска је такође једна од најбрже растућих одбрамбених индустрија у свијету, са више од 70 одсто домаће производње наоружања и извозом у више од 40 држава.
ЕРДОГАН И АТАТУРК
У овом процесу кључну улогу има Реџеп Тајип Ердоган, као централна политичка фигура трансформације савремене Турске. Од његовог доласка на власт и јачања АКП, уочљив је постепени отклон од строго кемалистичког концепта државности који је деценијама наглашавао секуларизам, унутрашњу консолидацију и ограничени регионални ангажман.
Ердоган је на власти од 2003. године као премијер, а од 2014. као предсједник Турске, чиме је постао један од најдуговјечнијих лидера модерне турске политике. Турска је у овом периоду повећала спољнополитичку активност у више региона истовремено, укључујући Блиски исток, Кавказ и Африку.
Под његовим политичким вођством извршена је постепена реорганизација спољне политике у правцу стратешке аутономије, уз јачање извршне власти и већу флексибилност у спољнополитичком дјеловању.
Турска је 2017. године потписала уговор о куповини руског С-400 противваздушног система вриједног око 2,5 милијарде америчких долара, што је довело до озбиљног захлађења односа са NATOсавезом и искључења из програма Ф-35. Овај потез је означио један од кључних тренутака у турској стратегији балансирања између Запада и Русије.
Савремена Турска све више напушта класични ататурковски оквир и развија модел који комбинује национални суверенизам, цивилизацијску самосвијест и активну геополитичку пројекцију моћи. Идеолошки оквир савремене турске спољне политике може се разумјети и кроз рад Ахмета Давутоглуа, који је био министар спољних послова од 2009. до 2014. и премијер од 2014. до 2016. године, а који је формулисао концепт „стратешке дубине“ као основу турске геополитике. Овај концепт полази од идеје да Турска има историјску и географску обавезу да буде активна у свим бившим османским просторима.
У том процесу кључну улогу има позиционирање Турске као државе која се налази на раскршћу Европа-Азија, што јој даје значајну геополитичку предност у контроли транзитних токова енергената, трговине и безбједности. Кроз Босфор годишње прође око 40.000 бродова, што представља око три одсто глобалног поморског саобраћаја, чиме ова тачка постаје један од најважнијих свјетских стратешких пролаза. Поред тога, кроз Турску пролазе и кључни енергетски правци као што је ТуркСтреам гасовод капацитета 31,5 милијарди кубних метара годишње.
БРАТСТВО И ВУКОВИ
У ширем идеолошком и политичком контексту, поједини аналитичари утицај савремене турске спољне политике посматрају и кроз призму односа према различитим струјама политичког ислама у региону.
У том оквиру Муслиманско братство, које је нарочито ојачало након „арапског прољећа“ 2011. године, често се доводи у везу са одређеним фазама турске регионалне политике, посебно у Египту, Сирији и Катару, иако Турска званично не гради своју спољну политику на идеолошком савезу са овим покретом.
У ширем спектру политичких и идеолошких струја у Турској посебно мјесто заузима и ултранационалистички покрет познат као „Сиви вукови“, који дјелује као неформална мрежа унутар националистичког корпуса и има значајан утицај у дијаспори, посебно у Европи, као и у регионалним политичким односима на Балкану (БиХ) и Кавказу.
КОНЦЕПТ ЛЕВАНТА
У ширем геополитичком оквиру источног Медитерана Левант представља једну од најосјетљивијих геополитичких зона свијета у којој се укрштају енергетски токови, поморске руте и безбједносни конфликти.
Левант је историјско и географско име за источни Медитеран, које обухвата подручје данашње Сирије, Либана, Израела, Палестине и дијелова Турске, а у ширем геополитичком смислу означава простор сусрета Европе, Блиског истока и сјеверне Африке.
Након открића гасних поља као што су Левијатан у израелским водама и Зор у египатским водама, чија је процијењена количина гаса у случају Зор поља преко 30 трилиона кубних стопа, источни Медитеран постаје један од кључних енергетских региона свијета.
У том континуитету формирање Источномедитеранског гасног форума 2019. године институционализовало је нову енергетску архитектуру региона и додатно појачало геополитичке тензије. Укупни енергетски потенцијал региона мјери се десетинама трилиона кубних стопа природног гаса.
Управо у таквом геополитичком амбијенту источног Медитерана, питање Сирије и Ирака добија додатну тежину у турској стратегији.
СИРИЈА И ИРАК
У том континуитету Сирија представља централну тачку те стратегије. Након избијања грађанског рата 2011. године, Турска прелази из фазе дипломатског утицаја у фазу директног војног ангажмана.
Спроведене су операције „Штит Еуфрата“ 2016. године, „Маслинова грана“ 2018. и „Извор мира“ 2019, уз трајно војно присуство у дијеловима сјеверне Сирије које броји између 8.000 и 10.000 војника према процјенама безбједносних извора, уз контролу зона које укључују локалне административне и безбједносне структуре.
Ирак у том контексту представља другу кључну осу турске стратегије, прије свега због енергетског значаја и безбједносних аспеката, при чему нафтовод Киркук-Џејхан са капацитетом од око 1,6 милиона барела дневно представља један од кључних енергетских праваца према Медитерану, иако је у више наврата био прекидан због политичких тензија и безбједносних ризика.
ПУТ РАЗВОЈА
У ширем регионалном оквиру све већу улогу добијају и инфраструктурни и трговачки коридори. Пројекат „Пут развоја“ повезује Ирак, Турску и Европу и процјењује се на око 17 милијарди америчких долара, са циљем да постане алтернатива Суецком каналу у дијелу копненог саобраћаја.
Поред тога овај пројекат се посматра као дио шире стратегије повезивања Персијског залива са Европом.
Паралелно с тим развија се и концепт „средњег коридора“, који повезује Кину, централну Азију, Каспијски регион и Турску, а обим транспорта на овој рути порастао је за више од 50 одсто у периоду 2022 – 2024. године, уз све већи значај у евроазијској трговини и заобилажењу руских и поморских рута.
ПЛАВА ДОМОВИНА
Доктрина названа „Плава домовина“ обухвата око 462.000 квадратних километара поморског простора који Турска дефинише као зону својих стратешких интереса, што је чини једним од најконтроверзнијих геополитичких концепата у источном Медитерану и директно утиче на односе са Грчком и Кипром, као и на енергетске спорове у региону.
Ова доктрина, која је настала у оквиру турских војно-поморских кругова и стратешког планирања, заснива се на идеји проширења и заштите поморских зона у Егејском мору, источном Медитерану и Црном мору, уз нагласак на контролу поморских комуникација, енергетских коридора и потенцијалних подморских налазишта угљоводоника.
У пракси, она се ослања на појачано присуство турске ратне морнарице, активности истраживачких и бушаћих бродова, као и на тумачење поморског права које често доводи до неслагања са позицијама Грчке и Кипра, нарочито у вези са разграничењем ексклузивних економских зона. У том смислу „Плава домовина“ постаје не само војно-стратешки концепт, већ и кључни елемент шире турске енергетске и спољнополитичке стратегије у источном Медитерану.
ВОЈНА МОЋ
Турска одбрамбена индустрија данас производи више од 70 одсто сопствених војних система, укључујући беспилотне летјелице „баyрактар ТБ2“, које су извезене у више од 30 до 40 држава и коришћене у конфликтима у Либији, Нагорно-Карабаху и Украјини, при чему је укупни извоз одбрамбене индустрије премашио 5,5 милијарди долара годишње. Турска данас такође развија концепт „извоза сигурности“, гдје се војна индустрија користи као инструмент спољне политике.
Катар представља кључну тачку турске војне стратегије у Заливу, гдје се налази база са капацитетом од неколико хиљада војника, док база ТУРКСОМ у Могадишу представља највећи турски војни објекат у иностранству и симбол ширења присуства у Африци, са капацитетом обуке од неколико хиљада припадника сомалијских снага.
ЕКОНОМИЈА И ЕНЕРГЕТИКА
Турска годишње увози енергију у вриједности од 70 до 90 милијарди америчких долара, што је чини високозависном од глобалних енергетских токова, али истовремено ту зависност претвара у полуге дугорочне стратегије позиционирања као регионалног енергетског чворишта и транзитне силе између произвођача и европских тржишта.
Поред тога, изградња новог аеродрома у Istanbulу, који има капацитет од више од 90 милиона путника годишње у првој фази и дугорочни потенцијал од преко 150 милиона представља један од највећих инфраструктурних пројеката у Европи и симбол амбиције Турске да се позиционира као глобални логистички и авио-чвор. У истом правцу развијају се аутопутеви, брзе жељезнице и логистичке зоне, који интегришу унутрашње тржиште и повезују га са евроазијским коридорима.
Када се све ово посматра заједно, енергетска зависност, инфраструктурна експанзија и војно-индустријски раст не функционишу одвојено, већ као јединствен систем спољнополитичког дјеловања. Управо у тој синергији економије, безбједности и географије Турска све јасније излази из оквира класичне регионалне силе и позиционира се као држава која активно обликује баланс снага у више регионалних поредака истовремено, од источног Медитерана до Кавказа и Блиског истока.
У ширем историјском континуитету таква стратегија се често тумачи и као настојање да се обнови дио геополитичког утицаја који је Турска имала у периоду Османског царства.
Балкан и мека моћ
На Балкану Турска дјелује кроз модел меке моћи заснован на културним, образовним, економским и инфраструктурним инструментима. ТИКА је од свог оснивања реализовала више од 30.000 пројеката у више од 170 земаља, укључујући значајан број пројеката у југоисточној Европи, док Институт Јунус Емре дјелује у више од 60 држава кроз промоцију турског језика и културе.
У БиХ Турска комбинује економску дипломатију, културне пројекте и политичке контакте на високом нивоу, што је чини једним од најактивнијих спољних актера у региону. Поред тога, у БиХ важну улогу у укупним односима има и вјерска димензија, кроз институционалне везе и контакте са Исламском заједницом у БиХ, што додатно појачава присуство Турске у друштвеном и културном простору, посебно кроз питања идентитета и образовања.
