Скоро је незамисливо вјенчање без бурми, вела и букета, али некада су српске младе носиле накит који није био само украс. Сваки комад имао је посебно значење, требало је да заштити младенце од урока, донесе срећу у браку и обезбеди плодност и благостање.
Од раскошних вијенаца на глави, преко масивних прстенова, до необичних наруквица, стари српски свадбени обичаји били су препуни симболике која се вијековима преносила с кољена на кољено.
Накит који је чувао младу од урока
У народном вјеровању, дан вјенчања сматрао се једним од најважнијих, али и најосјетљивијих тренутака у животу. Вјеровало се да су млада и младожења тада посебно изложени злим силама, па је накит имао и заштитну улогу.
На дан венчања млада је носила посебно невјестинско оглавље, које је означавало њен статус дјевојке. Већ наредног дана оно се мијењало оглављем удате жене. Ипак, невјестинско оглавље није одмах нестајало – носило се још неко вријеме на великим породичним и сеоским свечаностима, све до рођења првог дјетета. Тада га је жена заувијек одлагала.
Велику симболику имао је и прстен. Прво је дјевојка добијала веренички прстен приликом просидбе, који се, према старим веровањима, носио на домалом прсту јер се сматрало да од њега води „жила љубави“ право до срца. После вјенчања замјењивао га је бурмом, која је представљала симбол вјечне љубави и брачне вјерности.
Један од најпознатијих свадбених прстенова био је столоват, познат и као медењак. Био је велики, масиван и израђиван од бронзе или сребра, а вјеровало се да младенцима доноси плодност и срећу у браку. У 17. и 18. вијеку носили су га припадници виших друштвених слојева, док је у 19. вијеку постао драгоцјени вјенчани прстен.
Шта су гирланда и белензука?
Један од најпрепознатљивијих украса била је гирланда – раскошан вијенац који се носио преко чела. Уз њега су ишле велике филигранске минђуше које због своје тежине нису биле закачене директно за уши, већ су биле причвршћене за вијенац бисерима или скупоцјеним тракама.
Посебно мјесто заузимале су и белензуке, масивне наруквице овалног облика израђене од увијене сребрне жице. Овај накит потиче из византијске традиције, а поједине жене га и данас носе, нарочито у Босни и Херцеговини, где се и даље израђује ручно. Најчешће је од сребра, док су копче украшене зlatом, кристалима или драгим камењем.
Изглед накита разликовао се од краја до краја Србије. У Панонији су били популарни крупни украси од стаклених перли у јарким бојама, док су у Моравској, Динарској и Јадранској области доминирали метални украси израђени техникама ливења, филиграна и искуцавања.
Све до почетка 20. вијека, градови попут Пирота, Лесковца, Ужица и Котора били су познати по зlatарским радионицама у којима су настајали једни од најљепших примјерака филигранског накита, преноси Она.
