Вечерас се у Зеници игра финале баража између Босне и Херцеговине и Италије – утакмица која би, по својој природи, требало да уједини људе, пробуди емоцију и макар на кратко подсјети да спорт може бити изнад свакодневних разлика.
Међутим ово је Босна и Херцеговина, државна заједница 2 ентитета и 3 конститутивна народа па слика са трибина често говори другачије.
Умјесто јединствене подршке репрезентацији, годинама свједочимо симболима и порукама које јасно показују да друштво у Босни и Херцеговини ни након више од три деценије од завршетка рата није пронашло заједнички именитељ. Док једни навијају свим срцем, други ову репрезентацију не осјећају као своју, а трећи је потпуно игноришу.
У таквој атмосфери, ни вечерашња утакмица не излази из тог оквира. Умјесто да буде празник спорта за све, она поново постаје огледало стварности – подијељене, сложене и често контрадикторне државе.
Посебно је примјетно да подршка репрезентацији није равномјерно распоређена на цијелој територији земље. У једном мањем дијелу БиХ влада еуфорија, док у другим срединама интересовање остаје минимално. То није само спортско питање – то је дубоко друштвено и политичко питање које траје годинама.
[ays_poll id=’5′]
И управо зато овакве утакмице имају већу тежину од самог резултата.
Оне нас подсјећају гдје смо као друштво данас, али и колико још има простора да се гради међусобно повјерење и осјећај заједништва. Спорт би могао бити мост – али само ако постоји воља да се тај мост заиста и изгради.
До тада, сваки велики меч репрезентације БиХ неће бити само борба на терену, већ и подсјетник на све оно што ову земљу још увијек дијели.
