Из Сарајева се деценијама инсистира на концепту „грађанске БиХ“, једне државе са што снажнијом централном влашћу. Критичари такве политике упозоравају да би у земљи у којој су Бошњаци најбројнији народ то у пракси значило њихову политичку доминацију над Србима и Хрватима. Али колико територије БиХ заправо чине подручја на којима су Бошњаци већина? Приближна рачуница даје око 31 одсто.
Босна и Херцеговина има око 51.200 квадратних километара, али њено становништво ни приближно није равномјерно национално распоређено.
Према посљедњем званичном Попису становништва из 2013. године, могуће је пратити етничку структуру не само по ентитетима и општинама, већ чак и по појединачним насељеним мјестима.
Када се територија посматра кроз подручја у којима поједини народи чине већину, бошњачки већински простор обухвата приближно 31 одсто територије БиХ.
Наравно, ово није званична уставна подјела нити значи да било који народ „посједује“ одређени дио БиХ. Ријеч је о демографско-територијалном приказу.
Ипак, податак је политички веома занимљив.
СА 31 ОДСТО ЖЕЛЕ ПОЛИТИЧКИ ОДЛУЧИВАТИ О 100 ОДСТО?
Највећи дио политичких представника Републике Српске инсистира на дејтонској БиХ, два ентитета и широкој аутономији Републике Српске.
Хрватске странке годинама траже механизме који би Хрватима омогућили да сами бирају своје легитимне представнике, а дио њих заговара и федералну јединицу са хрватском већином.
Насупрот томе, из доминантног дијела бошњачке политике стижу захтјеви за јачањем заједничких институција, слабљењем ентитетског принципа и стварањем државе уређене првенствено по принципу „један човјек – један глас“.
Управо ту настаје кључни спор.
Ако Бошњаци чине већину на приближно трећини територије земље, због чега би политички модел морао бити уређен тако да најбројнији народ може својом бројношћу доминирати одлучивањем на свих 100 одсто БиХ?
БиХ НИЈЕ НАЦИОНАЛНА ДРЖАВА ЈЕДНОГ НАРОДА
Босна и Херцеговина по свом уставном уређењу није бошњачка национална држава.
Није ни српска ни хрватска.
Дејтонски уставни систем заснован је управо на чињеници да у њој живе три конститутивна народа са различитим политичким и националним интересима.
Зато покушаји да се принцип конститутивности замијени простом владавином већине изазивају толико противљење и у Републици Српској и међу Хрватима.
Проблем није у томе да Бошњаци управљају просторима на којима представљају убједљиву већину. Проблем настаје када се политичка воља најбројнијег народа покушава представити као политичка воља цијеле Босне и Херцеговине.
Ако се заиста жели стабилна БиХ, можда рјешење није у томе да један народ добије више власти над друга два.
Можда је управо супротно.
Срби, Бошњаци и Хрвати морају имати довољно политичке аутономије да се ниједан народ не осјећа као да му други одређује будућност.
А податак да подручја са бошњачком већином обухватају приближно 31 одсто територије БиХ само додатно показује колико је погрешно цијелу земљу поистовјећивати са политичком вољом Сарајева.
