Више од два и по вијека учили смо да је човјечја рибица, необични блиједи водоземац који живи у мрачним поѕемним ријекама Динарида, једна једина врста. Међутим, најновије геномско истраживање показало је да је истина много сложенија. за готово идентичног изгледа крије се чак девет различитих врста, од којих једна живи и у Босни и Херцеговини.
Истраживање је објављено прије пар дана у Ампхибиа-Рептилиа.
Ово откриће не мијења само уџбенике биологије. Оно потпуно мијења начин на који ћемо штитити једну од најпознатијих ендемских животиња нашег региона, пише портал Наукаговори.
Животиња која је преварила научнике
Човјечја рибица (род Протеус) одувијек је била загонетка. Слијепа је, нема пигмента у кожи, дише вањским шкргама и читав живот проводи у поѕемним водама. Управо због тог скривеног начина живота научници су је деценијама тешко проучавали.
„Различите популације изгледају готово исто. То називамо криптичним врстама – животињама које су толико сличне да их је готово немогуће разликовати само по изгледу“, објашњава Аднан Зимић, магистар биологије, херпетолог и кустос Земаљског музеја Босне и Херцеговине.
Проблем није био само у изгледу. Да би се упоредиле популације из Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине, било је потребно прикупити узорке из бројних тешко доступних пећина, извора и поѕемних токова. Тек развој модерних геномских метода омогућио је да се ДНК великог броја јединки упореди на нивоу цијелог генома.
Резултат је био изненађујући: оно што смо сматрали једном врстом заправо представља девет одвојених еволутивних линија.
„Занимљиво је да су научници још у 19. вијеку примјећивали разлике међу популацијама. Фитзингер је чак 1850. године предложио да постоји седам врста. Међутим, тада још нисмо имали довољно знања да бисмо разумјели шта те разлике заправо значе тј. јесу ли знак да постоје различите врсте или само различитости међу популацијама исте врсте. Тек развој генетике, а посебно савремених геномских метода, омогућио је да се сагледа цијела прича. Када су се упоредили ДНК великог броја човјечјих рибица из цијелог подручја, показало се да оно што смо више од 250 година сматрали једном врстом заправо чини девет различитих еволутивних линија”, објаснио је Зимић.
Није нова идеја – само је наука коначно имала доказ
Занимљиво је да ово није сасвим ново размишљање. Још средином 19. вијека аустријски зоолог Леополд Фитзингер претпоставио је да постоји чак седам врста човјечје рибице.
„Научници су још тада примјећивали разлике међу популацијама, али нису имали начин да утврде да ли су то заиста различите врсте или само локалне варијације исте животиње“, каже Зимић.
Другим ријечима, интуиција је постојала већ 1850. године. Оно што је недостајало били су докази.
У овом раду тим научника није оригинално радио генетичке студије. Њихов рад је заправо је таксономска ревизија која се у великој мјери ослања на генетичке резултате из рада Рецкнагел ет ал. (2024).
„Рецкнагел ет ал. 2024 су први установили девет еволутивних линија на својим узроцима (радило се и нукеларна и мДНК из ткивних узорака, не еДНК). А наш рад је то истраживање спојио са морфологијом, дистрибуцијом, биогеографијом, номенкlatуром и критеријима за описивање врста и претворили смо девет еволутивних линија у формално признате врсте”, додао је Аднан Зимић.
То је уједно и важна лекција о томе како функционише наука.
Ново истраживање није настало зато што су научници „промијенили мишљење“, него зато што данас располажу аlatима који прије једног вијека нису постојали. Генетика није замијенила класичну биологију – она је допунила и потврдила оно што су природословци наслућивали још у 19. вијеку.
Милиони година скривене еволуције
Можда најфасцинантнији дио приче крије се у времену.
„Генетички се неке од ових група разликују веома много. Њихова заједничка еволуција раздвојила се прије отприлике 4 до чак 16 милиона година. Дакле, неке од њих имају дужу независну еволутивну хисторију него што је имају многе данас јасно препознате врсте. Али када их погледате, разлике углавном нису очигледне. Двије животиње могу изгледати готово идентично, а њихова ДНК показује да припадају различитим врстама које су се милионима година развијале одвојено“, додао је Зимић.
Postоје одређене разлике у грађи тијела, боји, облику шкрга и другим особинама. Међутим, те разлике се често преклапају, па није могуће једноставно погледати човјечју рибицу и са сигурношћу рећи којој од девет врста припада. За поуздану идентификацију зато је потребна генетичка анализа
Како доказати да су то заиста нове врсте?
У биологији сама разлика у ДНК није увијек довољна да би се нека популација прогласила посебном врстом. Зато су истраживачи користили више независних доказа.
- Први је генетика: свих девет група јасно је одвојено и имају дугу властиту еволутивну историју.
- Други је размјена гена. Тамо гдје се двије групе сусрећу, готово да нема укрштања, што значи да остају одвојене еволутивне цјелине.
- Трећи доказ долази из морфологије – што су двије групе генетички удаљеније, то су у просјеку израженије и разлике у грађи тијела.
Тек комбинација свих тих података омогућила је истраживачима да закључе како се не ради о подврстама, него о девет засебних врста.
Босна и Херцеговина крије властиту човјечју рибицу
За Босну и Херцеговину ово откриће има посебно значење. Једна од новопризнатих врста носи име босанска човјечја рибица (Протеусбосниенсис).
За сада је позната са подручја сјеверозападне Босне, али њена стварна распрострањеност остаје велика непознаница.
„Познати локалитети дјелују фрагментирано, али то не мора значити да је врста заиста ријетка. Могуће је да једноставно још нисмо пронашли све њене популације“, каже Зимић.
Због тога ће будућа истраживања бити усмјерена на поѕемне водене системе Крајине, посебно између већ познатих налазишта. Велику улогу могла би имати метода еДНА – анализа околишне ДНК.
Умјесто да истраживачи морају пронаћи саму животињу, довољно је узети узорак воде и у њему потражити ситне трагове ДНК које организми остављају иза себе. То је револуција за проучавање животиња које готово никада не излазе на површину.
Према Зимићевим ријечима, управо из ових разлога би један од највећих приоритета требало бити систематско истраживање Крајине, укључујући поѕемне системе између већ познатих локалитета.
Зашто је ово важно за заштиту природе?
Највећа посљедица овог открића можда није таксономска, него конзервацијска.
Раније се сматрало да једна врста човјечје рибице настањује огромно подручје – од Словеније до јужне Херцеговине. Иако је и тада била класифицирана као рањива (ВУ) према Међународној унији за заштиту природе (ИУЦН), чинило се да има реlatивно широку распрострањеност.
Сада се та слика распала на девет много мањих мапа.
„Сада знамо да тај велики ареал заправо чини девет различитих врста. Свака од њих заузима много мањи простор и све су сада процијењене као Угрожене (ЕН) или Критично угрожене (ЦР), што значи да на ИУЦН-овој скали имају већи ризик од изумирања“, казао је Зимић.
Свака врста заузима ограничен дио поѕемног свијета, а готово све су процијењене као угрожене (ЕН) или критично угрожене (ЦР). То значи да је њихов ризик од изумирања знатно већи него што се раније мислило.
„Више не можемо говорити о заштити човјечје рибице као једне врсте. Морамо штитити сваку од девет врста и њихова специфична поѕемна станишта“, наглашава Зимић.
То подразумијева прецизнији мониторинг, генетичко праћење популација и, можда најважније, очување квалитета поѕемних вода. Јер свако загађење које нестане у понору или пукотини крша може завршити управо у свијету у којем ове животиње живе милионима година.
Откриће девет врста подсјећа нас на једну важну чињеницу: највеће биолошке тајне не крију се увијек у тропским прашумама или дубинама океана. Понекад се налазе испод наших ногу, у тишини поѕемних ријекаБалкана, чекајући да их наука напокон препозна.
