Док је „Истјеривач ђавола“ Вилијама Фридкина обиљежио хорор 1973. године, исте године премијерно је приказан и филм „Не гледај сада“ (енг. „Дон’т Лоок Ноw“) Николаса Роуга, са Доналдом Садерландом и Џули Кристи у улогама родитеља који након трагичне смрти кћерке одлазе у Венецију, гдје их туга, необични сусрети и натприродни догађаји увлаче у све мрачнију причу.
Црвена боја као симбол туге
Један од најупечатљивијих елемената филма јесте црвени кишни мантил њихове кћерке Кристин, који се кроз причу изнова појављује као симбол губитка и непредвидивих налета туге, док Роуг нелинеарном монтажом, надреалним призорима и намјерном нејасноћом брише границу између стварности, сјећања и натприродног.
Утицај који траје деценијама
Иако никада није стекао популарност највећих хорор хитова свог времена, „Не гледај сада“ данас се сматра изузетно утицајним остварењем, а његов траг посебно је видљив у модерним филмовима о породичној трауми и жалости, укључујући „Наслијеђено зло“ (енг. „Хередитарy“) Арија Астера, који је и сам говорио о утицају Роуговог филма на свој рад.
Филм који је промијенио начин причања хорора
Више од пола вијека послије премијере, комбинација психолошке драме, фрагментисане монтаже, симболике и натприродног хорора учинила је „Не гледај сада“ једним од остварења чији се утицај и даље препознаје у савременом жанру, чак и када публика није свјесна његовог поријекла.
