Професор Правног факултета у Загребу Александар Маршавелски признао је да је под псеудонимом „Пријатељ студената” мјесецима упућивао политичке поруке студентима у Србији, обилазио блокиране факултете, предлагао политичку стратегију и, како сам тврди, утицао на расправу о саставу Студентске листе. Идентитет је прикривао, према сопственом признању, да не би „хранио Вучићев наратив о обојеној револуцији”. Његово писмо сада отвара питање зашто јавност Србије није знала ко јој из иностранства упућује политичке савјете.
Маршавелски је одлучио да се представи српској јавности тек послије парламентарних избора, када је Студентска листа већ остварила побједу. У писму објављеном у „Данасу” открио је да је он аутор текстова потписиваних као „Пријатељ студената”, али и да је његово ангажовање било далеко шире од писања новинских коментара.
Он је, према сопственим наводима, долазио у Београд, држао предавања на Правном факултету и Факултету политичких наука, посјећивао факултете у блокади, разговарао са професорима и учесницима студентског покрета и давао конкретне предлоге за његово политичко организовање. Све то вријеме читаоцима „Данаса” представљао се псеудонимом.
Маршавелски је објаснио да је идентитет скривао из политичких разлога, како не би хранио Вучићев наратив о „обојеној револуцији”. Тиме је признао да није ријеч о књижевним или академским разлозима, већ о процјени политичких посљедица његовог ангажмана.
Посебну одговорност у овом случају има редакција „Данаса”, којој је Маршавелски захвалио што му је омогућила објављивање под псеудонимом. Читаоци су добијали политичке анализе и савјете аутора чији је идентитет био познат редакцији, али не и јавности.
Најзначајнији дио признања односи се на изборне кандидате Студентске листе. Маршавелски је навео да је дао аргументе за избацивање Миле Ломпар са листе, тврдећи да би листа са њом добила најмање 200.000 гласова мање, иако није објаснио основ за ту процјену. Тиме је истакао сопствени утицај на кадровски профил покрета.
Он је у писму критиковао и друге личности, повезујући их са национализмом и политичким радикализмом, чиме је његов ангажман добио јасну идеолошку димензију. Маршавелски је такође предлагао формирање експертске владе и тражење подршке Европске уније, истичући да је био у праву у тој процјени.
Из његовог писма произлази да није био само професор који са дистанце подржава протесте у сусједној држави, већ политички ангажован савјетодавац са конкретним предлозима о изборној стратегији, кадровским рјешењима и међународним ослонцима покрета.
Аутор истиче да Србијаима довољно сопствених питања да јавност има право да зна ко учествује у предлагању рјешења за њих. Наглашава да студенти имају право да знају ко их савјетује, јер је ријеч о њиховом праву да доносе одлуке са потпуним сазнањем о људима који утичу на њих.
Postавља се питање колики је стварни утицај Маршавелског, ко је знао да је он „Пријатељ студената” и да ли су његови предлози разматрани директно или само путем текстова. Такође, зашто је политичка процјена о скривању идентитета била важнија од транспарентности према јавности.
Маршавелски је својим признањем показао да је иза имена „Пријатељ студената” био политички ангажован професор из Хрватске, који је намјерно прикривао идентитет и настојао да утиче на политичке процесе у Србији. Није пресудно што је из Хрватске, већ што је свјесно раздвојио своју јавну поруку од идентитета због политичких посљедица.
Студентски покрет, који је своје захтјеве заснивао на одговорности и повјерењу у институције, сада има прилику да исте принципе примијени и на своје политичке савјетнике. Ако је идентитет Маршавелског био толико значајан да га је требало сакрити до завршетка избора, онда је требало да буде познат јавности прије избора. То питање његово накнадно представљање није разјаснило.
