Научници Универзитета Вирџинија анализирали су готово 1.700 случајева дјеце која тврде да се сјећају претходних живота и открили необичан образац који није лако објаснити познатим психолошким и културолошким факторима, иако не представљају доказ реинкарнације.
Истраживање је показало да што је смрт особе чијег се живота дијете наводно сјећа била неочекиванија, то је период између њене смрти и рођења дјетета био краћи. У случајевима потпуно неочекиване смрти, медијана тог периода износила је 12 мјесеци, док је у случајевима када је смрт била очекивана износила 21 мјесец.
Више од 30 одсто Американаца вјерује у реинкарнацију, али не постоје чврсти научни докази за овај феномен. Истраживачи Одјељења за перцептивне студије Универзитета Вирџинија прикупљају податке о овим случајевима од шездесетих година прошлог вијека, стварајући највећу базу података те врсте.
У истраживању су анализирани случајеви у којима је идентификована преминула особа чији су живот и биографски подаци одговарали изјавама дјеце. Истражитељи су разговарали са дјецом, родитељима, рођацима и другим блиским особама како би процијенили вјеродостојност података.
Резултати су показали да је образац присутан чак и када се узму у обзир фактори попут квалитета информација, тачности изјава, претходног познанства породица, друштвеног статуса и вјерских увјерења. Ефекат је био израженији у породицама чије религије не подржавају вјеровање у реинкарнацију.
Истраживачи наглашавају да ови налази не доказују реинкарнацију, те да је степен неочекиваности смрти објаснио само два до три одсто варијација у временском периоду између смрти и рођења. Ипак, сматрају да је тешко објаснити постојање овог обрасца постојећим психосоцијалним механизмима.
У многим културама постоји вјеровање да изненадна смрт оставља недовршене послове преминуле особе, што може стварати снажнији подстицај за поновно рођење. Истраживачи истичу да је потребно даље проучавање овог феномена.
Главна ауторка истраживања, Саеде Садеги, наводи да је образац стваран и да га није лако објаснити, те да је то разлог за наставак истраживања, а не за игнорисање овог феномена.
