База Харир (позната и као Башур) није само тачка у Ираку, већ је тренутно једна од најкритичнијих тачака америчког војног присуства у тој земљи.
Смјештена је у провинцији Ербил у аутономном региону Курдистан на сјеверу земље. Уколико падне Харир, база Ербил постаје глинени голуб од 800 милиона долара. Ова база је тестамент и времена када су југословенски инжењери кротили пустињу и тужна паралела са данашњим страхом од сопствене инфраструктуре у којој живимо, а који погађа у саму срж наше друштвене трауме, преноси Форбес.
База је првобитно изграђена 1983. током владавине Садама Хусеина. Била је дио националног плана за модернизацију и проширење мреже војних аеродрома у Ираку. Иако специфични трошкови саме базе Харир из 1980-их нису увијек прецизно издвојени у јавним документима, она је била дио ширег пројекта изградње пет стратешких база (укључујући и познату базу Аин Ал-Асад).
Тај цјелокупан пројекат, који су реализовале фирме из бивше Југославије између 1981. и 1990. године, коштао је око 280 милиона долара. Базу су 2003. преузеле америчке снаге током инвазије на Ирак (у оквиру операције Нортхерн Делаy). Тада је на њу извршен падобрански десант током којег је искочило више од 1.000 војника. Од 2020. и 2021. године, САДсу значајно инвестирале у њено проширење. То је подразумијевало изградњу поѕемних склоништа, нових хангара и система ПВО. Тако је постала један од кључних центара америчких операција на Блиском истоку. У јуну 2025. године, Вашингтон је додијелио уговоре за амбициозно проширење базе у трајању од 18 мјесеци. Ови радови укључују даљи развој инфраструктуре како би се осигурало дугорочно присуство САД у региону, упркос смањењу броја трупа у другим дијеловима Ирака.
Југословенски печат на бази Харир
Сви објекти у оквиру комплекса су грађени по изузетно високим стандардима тадашњег Варшавског пакта. Са армирано-бетонским склоништима која су могла да издрже директне поготке тешких пројектила. Занимљиво је да су америчке снаге 2003. године, прије инвазије, тражиле оригиналне пројекте ових база од фирми попут Енергопројекта како би прецизније планирале нападе на утврђене циљеве.
СДPR (Савезна дирекција за промет и резерве) био је главни менаџер пројекта и државни посредник у извозу војне инжењерије. Аероинжењеринг је био задужен за инжењерски дио, пројектовање и наѕор радова.
Енергопројект је био једна од кључних фирми која је радила на најсложенијим поѕемним објектима, бункерима и инсталацијама. Планум из Земуна, специјализован за изградњу полетно-слетних стаза, стајанки и аеродромске инфраструктуре такође је био дио пројекта. У грађевинским радовима учествовала су и предузећа Гранит из Скопља и Враница из Сарајева. Овај град је имао још једног репрезента, Унионинвест. Он је био задужен за термотехничке, електро и машинске инсталације.
Извођачко „братство и јединство“ употпунила је компанија Иван Лавчевић из Сплита, као дио конзорцијума на пројектима изградње „супер-база“.
Харир и савремена војна улога
Паралела између времена када су југословенски инжењери кротили пустињу и данашњег страха од сопствене инфраструктуре погађа у саму срж наше друштвене трауме. Сурова иронија је да је Србија(између осталих) прошла од земље која је свијету извозила стабилност и инжењерску прецизност, до тачке гдје се сопствени грађани плаше да прођу испод надстрешнице на тек реновираној станици.
Харир, са штитом или на њему
Харир је амерички „квиско“ за Ирак. Али би такође америчке трупе без ове базе остале одсјечене и у Сирији. Ријеч је о главном логистичком чворишту повезаном са Ал-Танфом. Симболички, Харир је попут пупчану врпце која одржава америчко присуство на Леванту. Још од времена када је била дом за јединице попут Делта Форце и ваздухопловних пукова за специјалне операције (160тх СОАР).
У њој су данас стационирани авиони за специјалне задатке (Пиlatус У-28А Драцо), транспортни хеликоптери (Цхиноок, Блацк Хаwк) и наоружани дронови попут МQ-1Ц Граy Еагле. Незванично служи као истурена база за прикупљање обавјештајних података и наѕор у региону.
Трансформација базе Харир из обичне полетно-слетне стазе у софистицирани анти-дрон (Ц-УАС) центар представља стратешки одговор на промјену природе ратовања на Блиском истоку. Деценијама је Харир био примарно логистичка тачка, писта намијењена транспорту и хеликоптерима.
У посљедње двије године Америка је у Харир уложила десетине милиона долара. Не у објекте, већ у електронско ратовање. Инсталирани су најмодернији системи за ометање фреквенција којима се управља дроновима, чиме се они приморавају на пад или скретање са курса прије него што уопште виде мету. База је опремљена системима попут пресретача Којот. Они су мали, јефтини дронови-самоубице дизајнирани искључиво да јуре и сударају се са непријатељским дроновима. Тако штеде скупе ракете попут Патриота.
Напади на базу Харир
Харир је постао полигон за најмодерније системе против дронова, будући да су иранске милиције прешле са ракета на јефтине, а прецизне дронове. Postао је лабораторија за одбрану од те нове претње, а није да је мањкало прилика за тестирање.
Током 2024. године, ова база је била једна од највише нападаних америчких локација на свијету. Почевши од првог напада Исламског отпора, који је био увод у интензивирање сукоба и који је током 2025. прерастао у шири регионални рат. Почетком марта ове године групација Сараyа Аwлиyа ал Дам лансирала је ескадроне дронова на циљеве у Ербилу, укључујући базу Харир и оближњи међународни аеродром. Пријављене су серије експлозија и пожари. Посљедњи већи напад догодио се 10. марта ове године када је Иранска Револуционарна гарда званично преузела одговорност за ракетни удар са пет пројектила.
Наведени напади додатно су мобилисали Американце. Забиљежени су велики трансфери софистициране војне опреме из Катара директно у Харир током септембра 2025. године. Тиме је база додатно ојачана. Уз стандардне радарске системе, инсталирани су нови, пасивни сензори који не емитују сигнале, што их чини скоро невидљивим за непријатељско електронско извиђање. Уколико падне Харир, Ербил постаје глинени голуб од 800 милиона долара.
Сукоб суверенитета: Ербил против Багдада
Багдад је званично тражио повлачење страних трупа, али Ербил (породица Барзани) то одбија. Харир је симбол курдске непослушности према Багдаду. Док год су амерички авиони на тој писти, Курдистан има неформалну гаранцију да га Багдад (или про-иранске снаге) неће војном силом потпуно покорити. База је кључна за безбједност самог Ербила и заштиту америчког конзуlatа, који су под сталном пријетњом проиранских милиција.
Док амерички радари у Хариру грозничаво скенирају небо тражећи дронове, на земљи, испод нивоа радара, полако пролазе кинески камиони са опремом за нафтна поља. Граде мрежу којој нису потребне ни писте ни ракете. Док Америка троши стотине милиона на радаре, батерије Патриот и зидове у Хариру и Ербилу, Кинакроз те исте капије пролази са коферима новца и уговорима за путеве.
САД граде „утврђене градове“ попут Ербила и Гуама. Скупе, видљиве, статичне. Кина са друге стране гради „трговачке луке“ (Гвадер у Пакистану, Хамбантота у Шри Ланки, Реам у Камбоџи) које могу да „оживе“ као војне базе у року од 24 сата.
Лука или терминал у Ираку или Пакистану званично служе за нафту. Међутим, дубина газа, дизалице и комуникациони системи су пројектовани по стандардима кинеске морнарице (ПЛАН). Кина не мора да стационира трупе да би имала утицај. Она посједује кључеве капије кроз коју пролази економија те земље. Док се Америка у Хариру бори са дроновима од 20.000 долара користећи системе од 20 милиона, Кина у Ербилу и Багдаду инсталира Huawei 5Г мрежу и наѕорне системе.
Има ли Америка одговор на војну моћ маскирану у економску и да ли је империја увелико превише пренапрегнута?
