Босна и Херцеговина је вјероватно једина држава у свијету у којој ни химна, ни застава, ни навијачки симболи не могу проћи без политичке поруке, подјела и подсјећања на рат.
Најновији примјер са утакмице репрезентације БиХ поново је показао оно што се годинама гура под тепих: званична химна Босне и Херцеговине у пракси не представља никакав заједнички симбол око којег се окупљају сви народи у тој земљи.
Срби и Хрвати у БиХ је углавном доживљавају као наметнути државни декор, без стварне емоције и идентитета. С друге стране, бошњачки навијачи ни сами не поштује званичну химну, јер током њеног интонирања пјева стихове старе химне „Једна си једина”, која је за Србе и Хрвате нераскидиво везана за ратни период и политички концепт тадашње Републике БиХ која је настала током грађанског рата у СР Босни и Херцеговини.
Тиме се, заправо, шаље јасна порука: ни они који се најгласније позивају на државу Босну и Херцеговину не поштују њене садашње званичне симболе, него их користе само онда када им политички одговарају.
Посебно је проблематично што се званична химна, која нема текст, често „допуњава” ратним стиховима. Ако је циљ био да садашња химна буде неутрална и прихватљивија за све, онда њено прегласавање старом ратном пјесмом представља директно поништавање те идеје. То није патриотски чин, него показатељ да ни након три деценије у БиХ не постоји минимум заједничког поштовања према симболима државе.
Слично је и са заставама. На трибинама се често, умјесто званичне заставе Босне и Херцеговине, виде ратне заставе Републике БиХ, које један дио становништва доживљава као бошњачки национални и ратни симбол, што је и била, а не као заједничко обиљежје свих народа. За Србе и Хрвате у БиХ таква иконографија није неутрална, нити може бити доживљена као позив на заједништво.
Зато се поставља једноставно питање: ако је Босна и Херцеговина држава свих њених народа, зашто се на њеним утакмицама не поштују званични симболи те државе? Зашто се под плаштом патриотизма стално враћају симболи из рата, који једне окупљају, а друге одбијају?
Ово није питање спорта, већ питање суштине БиХ. Фудбалска утакмица само је још једном оголила стварност: Босна и Херцеговина има званичну химну, али нема заједнички однос према њој; има званичну заставу, али дио навијача радије носи ратне симболе; има репрезентацију, али нема осјећај да она једнако припада свима.
У томе се најбоље види проблем државе која формално постоји као заједничка, а у пракси се стално враћа на симболе једног народа и једног ратног наратива.
Ако се ни химна не може интонирати без политичке поруке, ако се ни застава не може прихватити без замјене ратним обиљежјима, онда је јасно да БиХ није изградила заједнички идентитет. Она и даље функционише као простор три различита погледа на прошлост, садашњост и будућност.
Зато свако пјевање старе химне преко званичне није доказ љубави према БиХ, него доказ да садашња БиХ ни међу својим најгласнијим навијачима није прихваћена онаква каква формално јесте.
