БАЊАЛУКА– Први турнир рукометних ветерана у Бањалуци, у организацији РК Младост и београдског БАСК-а, окупио је многа звучна имена са простора бивше Југославије. Један од најистакнутијих асова свакако је Иван Лапчевић.
Рођени Александровчанин, прве кораке направио је у тамошњој Жупи, па је преко нишког Железничара стигао до велике Барселоне, моћног њемачког Гумерсбаха и мађарског гиганта Веспрема. Може да се похвали да је са репрезентацијом Југославије освојио двије бронзане медаље на свјетским првенствима 1999. и 2001. године, те са је био и учесник Олимпијских игара у Сиднеју 2000. године. У великом разговору за „Глас Српске“, открио је како је потписао за Црвену звезду, чији је навијач, како каже, „по рођењу, по оцу“, али и зашто никад није заиграо за „црвено-бијеле“.
Факти:
- Најбоље играо у Гумерсбаху
- У Србији фали интерес за рукомет
- Данас помаже играчима, пише књиге…
– Потписао сам ја својевремено за Звезду. Додуше, потписао сам под притиском, зато што је тада била нека гарнитура, нека политичка афера и прича пред Олимпијске игре. Рекли су ми: „Или Звезда или војска“. Пошто сам био у Жељи и био максимално задовољан, имао сам све услове који су ми били потребни. Али су чак и људи из Жеље били условљени да ме позову и кажу ми: „Овако мора“. Ја сам потписао за Звезду, али су после дошли избори 5. октобра. Пала је та гарнитура у Србији. Онда су ме позвали и рекли: „Раскидамо уговор“. Ја се вратим у Ниш. Значи, нисам одиграо ниједну утакмицу за Звезду, био сам само у неком припремном периоду.
ГЛАС: Клуб Ваше младости, Железничар дуго година је био озбиљна екипа. Тута Живковић је био тренер, освајали сте и трофеје.
ЛAPЧЕВИЋ: Била је то стварно добра екипа. Играли смо против Звезде, Партизана, Ловћена, Синтелона… Тада смо имали јако добру лигу. Свака утакмица била је пуна хала, где год да одеш, а посебно код куће. У Нишу смо имали 8.000 гледалаца на међународним утакмицама против Лемга, против још неких немачких и француских екипа. То је био амбијент. Ред људи остајао је испред хале, нису сви могли да уђу. Сада када погледамо и дерби Звезде и Партизана, дође 50 или 100 људи. Али надамо се да ће ићи набоље.
ГЛАС: Из Ниша сте прешли у Барселону. Како гледате на тај период?
ЛAPЧЕВИЋ:Сећам се да сам можда два-три месеца пре него што су ме позвали из Барселоне гледао утакмицу Барселона – Кил. Нисам могао себе да замислим у том амбијенту и на том нивоу. И онда, не знам како је дошао тај позив. Они су тада имали идеју да позову Љубу Павловића, који је играо са мном у Нишу. Он је заблистао на неком Светском првенству за јуниоре. Међутим, приметили су мене и рекли: „Да видимо овог, не игра лоше одбрану.“ После сам на Светском првенству против Шпаније одиграо баш добро одбрану против Андреја Шћепкина. Није дао можда ниједан гол у тој четвртфиналној утакмици. После ме и Вуја звао, пошто је био у Сијудад Реалу, да дођем код њих. Ја му кажем: „Звали ме из Барселоне“. Он каже: „Ако те зову из Барселоне, то се не одбија. Нема везе што сам ја у Сијудад Реалу и што бих волео да дођеш код мене“.
ГЛАС: Гумерсбах се, с друге стране, показао као пун погодак?
ЛAPЧЕВИЋ:Јесте. Ту сам негде играо најбољи рукомет у својој каријери. Леви бек, пошто сам лутао после у Барселони и у репрезентацији. Мало десни бек, мало пивот. Сећам се Светског првенства у Египту. Против Шпаније играо сам и лево крило. Био сам и специјалац за одбрану. И онда ме је Сеад Хасенефендић позвао и каже: „Само си леви бек и само одбрану у средини играш.“ То је то што ми је требало. И стварно сам то испоштовао. Те прве године сам био проглашен за најбољег левог бека у Бундеслиги. То је можда и највећи лични успех у мојој каријери, поред таквих левих бекова.
ГЛАС: Повратак у Србију послије Веспрема? Био је то прилично неочекиван.
ЛAPЧЕВИЋ:Негде је, врло рано, дошло до неког засићења у каријери, са 34 године, раније него што сам планирао. Имао сам седам операција, стварно тешку каријеру. У млађим категоријама сам играо и за јуниорску и за сениорску репрезентацију, за Жељу и за Жупу. Имао сам по четири-пет утакмица у недељи. У Веспрему су хтели да останем још годину, две. Ја сам рекао да не могу више, да завршавам каријеру. И онда сам дошао у Србију. Тада ми је председник, доктор Душан Шокорац, рекао: „Ајде, помози нам једну утакмицу.“ Ја сам му рекао: „Где да дођем сада? Није реално.“ Али он је долазио пар пута код мене кући у Београду. Звони на врата: „Ајде, дођи.“ Био је упоран. Звао ме, звао: „Ајде једну утакмицу, ајде, ајде две…“ И ја одем и одиграм. После се испоставило да је то била једна од можда најбољих одлука у мом животу. После само три месеца моја жена је ушла у ризичну трудноћу. У петом месецу имала је неке проблеме. И онда сам баш звао тог доктора Шокорца. Кажем: „Докторе, имате ли некога ко може да ми помогне?“ Он одмах позове директора Народног фронта и каже ми: „Идеш код директора одмах, води жену, одмах.“ Цело медицинско особље се дигло. Све се добро завршило. То је то била једна шокантна ситуација. Али тада, да нисам знао Шокорца, не бих знао коме да се обратим. Долазио сам из иностранства, не знам људе, не знам никог.
ГЛАС: Двије бронзане медаље са Свјетских првенстава 1999. и 2001. године са националним тимом су за понос?
ЛAPЧЕВИЋ: То је сигурно нешто што највише памтим. Било је толико емоција, толико ствари се издешавало. Било је свега. Мислим да смо били репрезентација за много више од тога. Имали смо стварно врхунски квалитет. Али морамо да нагласимо да су ипак ови старији били носиоци игре репрезентације – Дејан Перић, Ненад, Шкрба, Неђа… Ми смо били нека врста млађе генерације, нека врста бекапа и испомоћи. Нама је било јако тешко да уђемо у такву сферу, у такав квалитет. Али мислим да смо одрадили врхунски посао. И штета је што нисмо успели више на Светском првенству у Француској. Ако се сећате, у полуфиналу смо имали проблем са судијама који су нам практично украли последњу лопту.
ГЛАС: По квалитету који сте имали, требало је да буде и више од двије бронзе?
ЛAPЧЕВИЋ:Мислим да је требало много више. Није то било пријатно, поготово у тих 78 дана бомбардовања пред Египат. Ми смо буквално тамо отишли као аутсајдери. Никаквих очекивања није било. Није била ниједна пријатељска утакмица. Ми смо у Грчкој били на припремама да бисмо избегли све оне проблеме са одласцима, путовањима и осталим стварима. Преко Олимпијакоса и Звездиних веза с њима, преко Савеза, дошли смо до тога да нам Грци буду домаћини и да одемо одатле.
ГЛАС: Посебна прича биле су Олимпијске игре у Сиднеју. Побједа над Француском у четвртфиналу, пораз од Русије у полуфиналу и борба за бронзу против Шпаније. Ту сте се и Ви повриједили?
ЛAPЧЕВИЋ:Да. Била је то јако напета атмосфера. Све време су биле трзавице између Вује и Неђе, између Перуна и Вује. Чак и пре полуфиналне утакмице против Русије била је огромна свађа. И онда Шкрба, као капитен, каже: „Дајте, људи, идемо да играмо полуфинале. Гледа цела Европа, срамотимо се.“ Али опет, тај его је био изнад свега. Не знам шта је све било током утакмице, али приметило се то нешто. Ђукановић је дао шест од шест из пенала. Онда мислим да је Перун узео лопту само да шутира пенал. Никоме ништа није рекао. Не могу баш да гарантујем, јер се такве приче препричавају. Тако да мислим да је и сујета играла улогу. Могли смо пуно више.
ГЛАС: Како Вам данас изгледа репрезентација Србије?
ЛAPЧЕВИЋ:Искрено, ова репрезентација мало улива неку наду. Сада су биле победе против Мађарске, али било је то и раније у квалификацијама. Фали континуитет резултата, а можда чак и цео систем рада од млађих категорија. Не знам да ли ће се овај Раул показати као велики погодак и да ли ће успети да направи тај неки систем.
ГЛАС: Шта је, по Вама, суштински проблем српског рукомета?
ЛAPЧЕВИЋ:Фали нам атмосфера у држави везано за интересовање за рукомет. Када сам играо за Железничар, играмо против прибојског Епоксида у Нишу, пет хиљада људи. Изгубиле су се те генерације. Наравно, због свих оних несрећних околности деведесетих година. Било је покушаја повратка, на утакмицама с Французима у Пиониру, да се популаризује рукомет. Али некако је све то помешано са бомбардовањем и једноставно је нација изгубила интерес у том периоду за спорт. Због тога више нема тих локалних центара моћи као што су били Ниш, Каћ и неки други који су тада привлачили масу. Једноставно, немамо то тренутно код ове нове генерације.
ГЛАС: Актуелан је повратак Железничара у Суперлигу Србије. Сигурно Вам је драго што се клуб вратио у елиту?
ЛAPЧЕВИЋ: Наравно да ми је драго. Тамо сам провео седам најбољих година и најбоље успомене носим баш из Ниша. Дуго година ми је било криво што нису успели да се одрже на неком вишем нивоу, него су пали на дно. Али, ево, повратак неких млађих људи показао се још једном као прави корак. Мислим да је Немања Прибак преузео одговорност. Ево их сада у Суперлиги и надам се да ће се вратити та стара слава и пуне трибине.
ГЛАС: Шта радите данас?
ЛAPЧЕВИЋ:После каријере сам једно време, годину, две, три, мало радио као менаџер, агент за играче. Док сам пробао да видим који је мој пут. Сада радим више као консултант за те ствари, за играче, психолошку припрему. Тако да сам нека врста консултанта. А пишем и неке романе, књиге и тако.
Ненад Перуничић
ГЛАС: Вама као младом играчу није било лако да будете замена за Ненада Перуничића.
ЛAPЧЕВИЋ: Није било нимало лако. Знаш зашто? Био је ту и његов брат Предраг у репрезентацији 1996. и пре тога. И онда ја улазим уместо Предрага. Прво је Предраг то јако тешко прихватио, а друго, Ненад је вероватно тешко прихватио. То се највише негде видело на Олимпијским играма у Сиднеју. Када је Вуја на неки начин мене форсирао, чак испред Перуна, на првој утакмици од нас 15-орице који смо били, он каже: „Ненад Перуничић данас се не скида“. Перун је одмах узео торбу и одмах хтео да иде на авион, враћа се кући. Ови га убеђују да не иде. После су му је рекао као, играмо против Јужне Кореје, да су брзи, требају нам бржи играчи, да ће он против Немаца да игра… Али он то није могао да прихвати. Имали смо проблем са јаком сујетом тих врхунских играча. Свако је хтео да буде најбољи. Уместо да победимо утакмицу, мислим да је то најбитније, свако је гледао себе. То нам је сигурно однело пуно.
