Васпитати дијете које ће размишљати независно и неће се поводити за другима велики је изазов за родитеље. Дјечја терапеуткиња Клер Лернер (Цлаире Лернер) каже да сви родитељи с којима разговара желе да васпитају дјецу која знају шта хоће и самостално рјешавају проблеме. Ипак, научити дјецу да мисле својом главом теже је него што се чини, а та вјештина не почиње да се развија тек у школи. Лернер истиче да процес учења самосталног размишљања почиње раније него што родитељи мисле, пише Парентс.com.
1. Пустите их да покушају сами
Кад се дијете мучи с уметањем облика у играчку, родитељски инстинкт је да узме дио и доврши задатак умјесто њега. Но стручњаци савјетују да се запитате шта је важније: тренутно уклонити фрустрацију или научити дијете како да само ријеши проблем. „Учење дјеце самосталности почиње у најранијем узрасту. Приступ се, наравно, разликује у зависности од узраста дјетета“, каже др Стефани Ирби Коард (Степхание Ирбy Цоард), професорка на Универзитету Сјеверне Каролине у Гринсбороу (Университy оф Нортх Царолина Греенсборо).
Ако родитељи допусте дјетету да само рјешава проблеме, чак и док је још беба, граде темеље за његову будућу сналажљивост. Умјесто да одмах уметнете дио слагалице, можете дијете усмјеравати ријечима и тако му помоћи да само дође до рјешења. Кључно је дати дјетету прилику да размисли о проблему. Касније се то може примијенити на ситуације у којима га пуштате да само смисли како да се спусти низ тобоган.
2. Будите узор у доношењу одлука
„Покажите им како се доносе одговорне одлуке и објасните им свој процес размишљања“, предлаже др Коард. Чак и с малом дјецом можете разговарати о томе како доносите одлуке и тако им помоћи да разумију зашто нешто радите на одређени начин. Како дјеца расту, то се може претворити у разговоре о друштвеним ситуацијама, финансијама или породичним вриједностима.
Када дјеца виде како и зашто доносите одлуке, то не значи да их тјерате да мисле као ви, већ им показујете пут до самосталног закључка. Ако дијете поставља питања или понуди алтернативу, важно је уважити његове идеје, чак и ако звуче необично. „Тако се рађају креативни мислиоци“, каже Лернер.
3. Прво слушајте, онда савјетујте
Слично као и код рјешавања проблема, важно је научити да слушате дијете умјесто да му намећете готова рјешења, посебно док одраста. „Да би дјеца научила да мисле својом главом, родитељи морају постепено да попуштају контролу. Тако дјеца стичу самопоуздање и искуство у самосталном одлучивању“, каже др Коард.
Потребу дјетета за аутономијом подржите, а савјет му дајте тек након што чујете шта има да каже и како размишља. Природни инстинкт родитеља је да одмах ускочи с рјешењем, али тиме се прекида дјететов властити процес учења. „Ваш посао није да рјешавате све дјететове проблеме. Ваш посао је да му дате самопоуздање и вјештине да их рјешава само“, истиче Лернер.
4. Postављајте им питања и изазове
Можда желите да подигнете дијете сваки пут кад покуша да се попне на столицу, али ако га подстакнете да покуша само, то може бити вриједна лекција о самосталности. Др Коард старијој дјеци предлаже да их подстакнете на вођење дневника или унутрашњи дијалог, што им може олакшати доношење одлука. Умјесто да им кажете како да реагују у некој ситуацији, можете их питати: „Један дјечак је поступио на један начин, а како би ти поступио у тој ситуацији?“
Postављајте им хипотетичка питања. Питајте их зашто би нешто учинили на одређени начин и тако им помозите да освијесте цијели процес размишљања. То подстиче њихову способност и жељу да самостално размишљају. Др Коард додаје и да је корисно подстаћи дјецу на ваннаставне активности попут јавног наступа или дебате. То им може ојачати самопоуздање и помоћи да се осјећају пријатније док изражавају властите ставове.
5. Допустите им право на грешку
Самостално размишљање не значи да ће свака одлука бити исправна. За изношење властитог мишљења и доношење одлука потребна је храброст. Зато је важно помоћи дјеци да схвате како је све то дио учења. Чак и ако исход није успјешан, сљедећи пут могу донијети бољу и информисанију одлуку.
„Разговарајте о грешкама и објасните да је нормално гријешити. Најважније је из тога нешто научити“, каже др Коард. Умјесто да бурно реагујете и покушате све одмах да исправите, Лернер савјетује родитељима да помогну дјеци и тинејџерима да стану иза својих одлука. Разговарајте с њима о томе шта је пошло наопако, умјесто да само санирате посљедице.
„Слушање њихове перспективе изузетно је важно. Ако не ускочите одмах, шаљете им поруку да вјерујете у њихову способност да сами ријеше проблем и да сте им подршка ако им затреба“, закључује Лернер. Дјеца не би требало да се боје да самостално мисле због страха од грешке. Важно је да одрастају са сазнањем да је испробавање властитих идеја процес, а грешке су прилика за учење и доношење бољих одлука у будућности.
