Министар иностраних послова БиХ Елмедин Конаковићпоново је искористио јавни наступ за директан политички напад на руководство Републике Српске, оптужујући лидера СНСД-а Милорада Додика да својим потезима грађанима Српске ускраћује средства из европског Плана раста.
Конаковић се путем видео-снимка директно обратио грађанима Републике Српске, тврдећи да су Милорад Додик, министар финансија и трезора БиХ Срђан Амиџић и њихови сарадници одговорни за блокирање реформи потребних за повлачење европских средстава. Такође је изнио тешке оптужбе на рачун Додика, тврдећи да је и раније „крао“ од грађана. Ријеч је о политичким оптужбама које је Конаковић изнио без правоснажне судске одлуке којом би такве тврдње биле потврђене.
Суштина политичког спора, међутим, много је шира од порука које је Конаковић упутио грађанима Српске.
Из угла власти Републике Српске, питање европског новца не може бити оправдање за прихватање рјешења којима би се надлежности Републике Српске постепено преносиле на ниво БиХ. Став институција Српске годинама је да европски пут јесте прихватљив, али само уз пуно поштовање Дејтонског мировног споразума, Устава БиХ и уставног положаја Републике Српске.
Због тога се политичка неслагања око европских реформи у Бањалуци не посматрају као питање „ко хоће, а ко неће европски новац“, већ као питање под којим условима се тај новац нуди и какве политичке посљедице прихватање појединих реформи може имати по надлежности Републике Српске.
Конаковић тврди да би европским средствима могли бити финансирани вртићи, школе, здравствене установе и инфраструктурни пројекти широм земље, укључујући Бијељину, Добоји Теслић.
Међутим, из перспективе власти Републике Српске, финансијска средства не могу бити аргумент којим ће се од Српске захтијевати да пристане на рјешења за која сматра да нису у складу са њеним уставним надлежностима.
Посебно је споран начин на који се министар иностраних послова БиХ директно обраћа грађанима Републике Српске и покушава одговорност за сложене преговоре унутар БиХ свести на једног политичког актера.
Умјесто нових оптужби и политичких порука грађанима Српске, рјешење би требало тражити кроз договор два ентитета и три конститутивна народа, без прегласавања и наметања.
Република Српска, према политици коју заступа њено руководство, није против европских инвестиција нити против развоја. Али порука из Бањалуке остаје јасна: европски новац јесте добродошао, али не по цијену уставних надлежности Републике Српске.
Зато ће полемика око Плана раста очигледно бити настављена. Док Конаковић одговорност покушава адресирати према Бањалуци, власт Републике Српске инсистира да европски пут БиХ може напредовати само уз унутрашњи договор и пуно уважавање уставне позиције Српске.
Новац може бити предмет преговора – надлежности Републике Српске, према ставу њене власти, нису на продају.
