Министар иностраних послова у Савјету министара БиХ Елмедин Конаковићпоново је доспио у центар јавности, али не због дипломатског успјеха или озбиљне вањскополитичке иницијативе, него због најаве да ће тражити забрану концерта српске пјевачице Јелене Карлеуше у Сарајеву.
Према писању медија, Конаковић ће од МУП-а Кантона Сарајевозатражити да забрани њен наступ, образлажући то ставовима које је пјевачица раније износила у јавности. Тиме је министар вањских послова још једном отворио питање да ли се државна функција користи за озбиљну дипломатију или за личне и политичке обрачуне са естрадним личностима.
Ово није први пут да Конаковић заузима оштар став према садржају који долази из Србије. Раније је и сам говорио о улози у заустављању емитовања телевизије Пинк у Федерацији БиХ, што су његови критичари оцијенили као злоупотребу политичког утицаја и покушај контроле медијског простора.
Сада се исти образац, према оцјенама дијела јавности, наставља и кроз најаву забране концерта. Након српске телевизије, на мети су се нашли и српски пјевачи. Најпроблематичније је то што Конаковић такве потезе више и не покушава прикрити, него их представља као политичку борбу и заштиту јавног простора.
Критичари сматрају да је ријеч о покушају скретања пажње са много озбиљнијих проблема у којима се налазе и НиПи Тројка. Док се странка осипа, власт губи подршку, а дипломатски резултати изостају, Конаковић проналази нову тему за обрачун — овај пут са Јеленом Карлеушом.
Умјесто да се министар вањских послова бави међународним положајем БиХ, економском дипломатијом, односима са сусједима и посљедицама стављања БиХ на сиву листу Монеyвала, јавност поново гледа естрадно-политички сукоб у којем озбиљна државна функција дјелује као продужетак партијског маркетинга.
Посебно је спорно што овакви потези додатно продубљују подјеле у БиХ. Ако се јавно ствара атмосфера у којој се извођачи из Србије унапријед посматрају као проблем, онда се шаље порука која не доприноси смиривању односа, него додатно храни неповјерење међу народима.
Нико не спори право да се критикују јавни ставови било које особе, па ни пјевача и јавних личности. Али једно је политичка критика, а сасвим друго када министар иностраних послова једне земље тражи забране концерата и улази у естрадне сукобе. Такво понашање не јача институције, него их спушта на ниво дневних обрачуна и друштвених мрежа.
Конаковићев најновији потез зато није само питање Јелене Карлеуше. То је питање границе до које један министар може користити функцију за селективне забране и политичке поруке. Ако се таква пракса настави, онда се отвара опасна дилема: ко је сљедећи и по којем критеријуму ће некоме бити дозвољено, а некоме забрањено да наступа у Федерацији БиХ?
Умјесто дипломатије, БиХ поново добија представу. А главну улогу, по свему судећи, не игра пјевачица, него министар који би морао имати много озбиљнија посла.
