Патријарх Павле остао је упамћен као један од најскромнијих и најнеконвенционалнијих српских патријарха, човјек који је много учинио за православље. Живио је скромно, тачно онако како хришћанска вјера проповиједа и захтјева. Забиљежене су многе приче и примјери његовог односа према овоземаљском.
Аутомобил није имао никада, ни мобилни телефон, телевизију није гледао нити је читао новине. Устајао је рано, живио по свим хришћанским правилима, а ниједан физички посао му није био тежак.
Возио се градским превозом, а остале су бројне анегдоте које потврђују да је заиста живио у складу са оним што је говорио.
Мудрост вољеног патријарха: Гдје пронаћи лијек за тугу
Патријарх Павле је разумио да је туга дио људског постојања и да се превазилази стрпљењем и вјером. Његова мудрост је у схватању да бол није трајан и да се издржавањем искушења човјек оплемењује.
Једном приликом је рекао да туга не траје заувијек и да ће се онај ко издржи до краја спасити туге.
„Тај пут је тесан и узак и тесна су врата што воде у живот. А како су широка врата и широк пут што води у пропаст, много је њих који њим иду. Дакле, то су две могућности или што каже Божа Кнежевић – човек је биће коме може и Бог да се обрадује, а од кога може и ђаво да се застиди“.
Савјет патријарха Павла огледа се у опредјељењу за ужи и тежи пут. Пут истрајности, скромности и доброте, и онда када је најтеже. Туга, према његовим ријечима, није крај, већ дио теста који се мора издржати да би се стигло до исцјељења и мира у души.
Патријарх Павле: Ријечи и дјело ишли су заједно
Његов живот био је најбоља илустрација ријечи о уском путу. Скромност и непосједовање бирао је као пут ка слободи душе. Сретали су га у градском превозу или док је сам поправљао своје ципеле, што је многима било шокантно, а била је то суштина његове мудрости:
- Вољени патријарх је схватао да превелика везаност за материјално ствара широк пут очаја и туге. Зато је намјерно бирао једноставност.
- Од физичког посла није бјежао, јер рад даје сврху и мир, а човјека удаљава од беспослице и жалости.
- Повјерење да ће се „спасити туге“ долазило је из увјерења да је скроман живот под заштитом, а то је најјачи лијек за страх и бригу.
Та једноставност није била одрицање ради одрицања. Што је човјек мање везан за ствари, то га мање тога може повриједити, и у томе је цијела рачуница уског пута. Онај ко ништа не гомила, нема ни шта да изгуби, па му ни туга не долази на велика врата.
Мир се тако не добија споља, него се гради изнутра, стрпљиво и без свједока.
Показао нам је тиме да се исцјељење душе не проналази у спољашњим стварима, већ у избору унутрашњег мира и у стрпљењу.
Патријарх Павле нас је учио да је истински лијек за тугу унутрашња снага и избор. Људска душа је, како је говорио, вриједна највеће радости, али се мора изборити са искушењима.
Његов најмудрији савјет је у стрпљењу: издржите тугу, јер она има рок трајања, а ваша вјера и доброта су трајни, преноси Крстарица.
