МОСКВА – Опрема припадника руских специјалних снага ГРУ-а укључује и предмете који би просјечном човјеку могли изгледати прилично необично. Јуришна пушка, нож и експлозив сасвим су очекивани, али танки бијели свилени шал, уредно сложен у посебном џепу комбинезона, на први поглед дјелује као потпуна супротност војној опреми.
Ипак, није ријеч ни о сентименталности, ни о празновјерју, нити о реликту прошлости. Овај шал није дио опреме у класичном смислу, већ практичан аlat који у одређеним околностима може бити веома важан, пише Руссиан Севен.
Прича о његовом настанку уједно показује како се ратовање не своди само на употребу оружја, већ подразумијева прикупљање информација, прилагођавање ситуацији и способност комуникације у непријатељском окружењу.
Проблем који оружје не може ријешити
Специјалне снаге ГРУ-апрвобитно су формиране за дјеловање дубоко иза непријатељских линија. То је значило да њихови припадници морају бити способни да извршавају задатке на подручјима гдје локално становништво и непријатељски војници не разумију руски језик.
Заробљавање „језика“, односно непријатељског војника од којег се могу добити оперативно важне информације, традиционално је представљало један од задатака извиђачких група.
На основу података добијених од заробљених непријатељских војника, обавјештајци могу покушати да утврде распоред јединица, њихов број, наоружање, положаје и планове.
Историчар специјалних снага Александар Север наводи да испитивање није само разговор, већ посебна област борбене обуке која се увјежбава на полигонима, у условима који би требало што више да подсјећају на стварну борбену ситуацију.
Међутим, постоји проблем који физичка сила сама по себи не може ријешити. Истраживач Алексеј Ардашев у својој књизи о основној обуци специјалних снага тврди да чак ни веома отпорна особа током професионалног испитивања не може дуго да ћути.
Ипак, методе притиска, пријетње и застрашивања губе смисао уколико испитивач и заробљеник не говоре исти језик. Могуће је извршити притисак на човјека, али од њега није могуће добити конкретан одговор уколико уопште не разумије постављено питање.
Како се специјалци припремају за језичку баријеру?
Припадници специјалних снага ГРУ-а пролазе и језичку обуку, а избор језика зависи од подручја на којем би могли да дјелују. Неки уче енглески или њемачки, док други уче кинески, фарси и друге језике.
Александар Шипунов се у мемоарима „Специјалне снаге ГРУ-а у Кандахару“ присјетио да је учио кинески припремајући се за службу у Усуријској бригади.
У елитним јединицама, попут Вимпела, према појединим наводима, велики дио припадника говорио је стране језике, док су неки имали завршена два или три факултета.
Међутим, стварна борбена операција доноси проблеме које није увијек могуће унапријед предвидјети. Мала група посlatа иза непријатељских линија можда неће имати преводиоца, док заробљени војник може припадати етничкој групи чији језик не говори нико од припадника јединице.
У таквим ситуацијама требало би да помогне оно што Виктор Попенко, аутор књиге „Тајне инструкције специјалних снага ГРУ“, назива „свиленим фразеолошким приручником“.
Шта је исписано на свиленом шалу?
Идеја је прилично једноставна. Војник носи комад бијеле природне свиле, приближно величине марамице, који може бити смјештен у посебном џепу комбинезона.
На тканини су посебном, неизбрисивом тинтом одштампане кључне ријечи и питања на више различитих језика. Број језика разликује се у зависности од извора, а поједини наводи говоре о петнаест језика.
У основи, ријеч је о вишејезичном приручнику који заузима веома мало простора, не захтијева напајање и може се користити у теренским условима.
Postупак комуникације уз помоћ марамице замишљен је тако да припадник специјалних снага прво покуша да утврди националност и језик који заробљеник разумије. Након тога комуникација се наставља кориштењем једноставних ријечи и израза.
На тканини се, према описима овог средства, налазе појмови попут „име“, „чин“, „сједиште“, „складиште“ и „аеродром“, односно ријечи које могу бити корисне приликом прикупљања обавјештајних података.
Од заробљеника се потом могу тражити једноставни одговори, бројеви или показивање одређене локације на карти, као и одговори „да“ и „не“.
Pisaц Виктор Суворов наводи и занимљив детаљ према којем прва реченица на марамици, написана на руском језику, гласи: „Ћути, или ћу те убити.“
Таква порука требало би одмах да покаже да се од заробљеника очекују конкретни одговори на конкретна питања.
Зашто је изабрана баш свила?
Избор материјала није случајан. Свила је лагана и танка, па заузима веома мало простора, што је важно у ситуацијама у којима војник мора пажљиво да бира сваки дио опреме који носи.
Истовремено, квалитетно израђена свилена тканина може бити погодна за штампање великог броја података на реlatивно малој површини.
Марамица тако постаје својеврсни џепни приручник који не захтијева батерије нити било какву додатну опрему.
Осим практичне намјене, аутори који описују овај предмет приписују му и психолошки ефекат. Заробљеник који види унапријед припремљена питања и изразе на великом броју језика може стећи утисак да се суочава са добро припремљеним професионалцима који су рачунали на различите сценарије.
Може ли свилени приручник замијенити знање језика?
„Свилени фразеолошки приручник“ није замишљен као замјена за језичку обуку, већ као њен додатак.
Припадници специјалних снага уче стране језике у складу са потребама својих задатака, али није реално очекивати да сваки војник течно говори све језике са којима би могао да се сусретне током операције.
Због тога овакав приручник представља својеврсну сигурносну мрежу у случају да постојеће знање језика није довољно.
Његова сврха је да омогући комуникацију на минималном потребном нивоу – утврђивање идентитета заробљеника, јединице којој припада и евентуално добијање података о локацији непријатељских положаја или других важних циљева.
Такав приступ уклапа се у ширу логику обуке специјалних јединица: није неопходно бити стручњак за сваку област уколико војник располаже одговарајућим средствима која му могу помоћи у непредвиђеним ситуацијама.
Свилена марамица је управо један такав аlat. Она од војника не прави полиглоту, али му може омогућити основну комуникацију када језичка баријера представља озбиљан проблем.
Шта прича о свиленом шалу говори о специјалцима ГРУ-а?
Прича о свиленом шалу више је од необичног детаља из свијета специјалних јединица. Она показује колико важну улогу у њиховом дјеловању имају припрема, импровизација и прикупљање информација.
Ратовање није само размјена ватре и употреба експлозива. У многим ситуацијама пресудне могу бити информације, способност прилагођавања неочекиваним околностима и кориштење једноставних средстава за рјешавање сложених проблема.
Предмет који на први поглед изгледа као обична свилена марамица тако може имати сасвим конкретну оперативну намјену.
Према наводима аутора који су писали о совјетским и руским специјалним снагама, кориштење оваквог приручника приликом испитивања није било свакодневна појава. Међутим, управо у ријетким ситуацијама у којима између војника и заробљеника постоји потпуна језичка баријера, мали комад тканине могао је омогућити добијање информација које би на други начин било веома тешко прикупити.
Управо због тога „свилени фразеолошки приручник“ остао је један од најнеобичнијих предмета који се повезују са опремом совјетских и руских специјалних јединица.
