БЕОГРАД– Навршило се 35 година од присилне евакуације Срба из 26 села Пожешке котлине коју су спровели припадници хрватске полиције и цивилне заштите, након чега је почело паљење и минирање српских кућа када је страдао један број људи.
У етничком чишћењу „непокорних“ села, укључујући неколико сусједних, према још непотпуним подацима, убијено је 71 лице српске националности, а међу њима и 34 жене и 42 старијих од 60 година, саопштено је из Документационо-информационог центра „Веритас“.
Када је народ исељен, припадници Хрватске војске су опљачкали, минирали и попалили 616 стамбених и 590 привредних објеката, а 1.492 људи је остало без кућа.
За злочин и етничко чишћење Срба, спроведене по писаној наредби хрватског државног органа, нико није одговарао.
У децембру 2000. године из масовне гробнице у селу Шњегавић ексхумирано је 13 посмртних остатака, а 11 идентификованих су житељи Шњегавића и Вучијака Чечавског.
Од свих жртава, породице су до сада пронашле, идентификовале и сахраниле тек 27 посмртних остатака, а на списку несталих су 44 лица.
Наредбу о евакуацији, коју је потписао предсједник Кризног штаба општине Славонска Пожега Анте Багарић 29. октобра, тачно у подне почели су да спроводе припадници хрватске цивилне заштите и полиције.
Евакуацију је требало спровести у року од 48 часова, а у селима, која је требало евакуисати према попису становништва из 1991. године, живјело је 2.120 лица.
Већина становника прозваних села одазвала су се наредби и напустила су своје куће, дио њих уточиште је нашло код рођака у оближњим селима, а мањи број у хрватским селима означеним као „рејони прикупљања“.
Иако је становништву приликом евакуације обећано да ће, када се врате, наћи све како су и оставили, одмах по њиховом одласку започело је систематско паљење и минирање српских кућа. Тада је страдао један број старијих људи, који усљед старости и болести нису могли да напусте своја села.
Да би се хрватској и међународној јавности објаснило зашто су опљачкана и запаљена српска села пуштена је теза да су то урадили „сами Срби приликом повлачења како то не би пало у хрватске руке“.
Видјевши шта се десило са њиховим имањима, у страху за сопствене животе, већина Срба из евакуисаних села кренули су за БиХ, која у то вријеме још није била захваћена ратом, одакле настављају пут за Србију или источну Славонију, коју су контролисали тамошњи Срби.
Мањи број уточиште је нашао у српским селима Горњи Врховци, Вучјак Чечавски и Шњегавић, која су одбила наредбу о евакуацији и у којима су формиране јединице Територијалне одбране, организујући сеоске страже и одбрану својих села.
У зору 10. децембра, 1991. године, јединице Хрватске војске из састава 121. бригаде из Нове Градишке и 123. бригаде из Славонске Пожеге почињу напад на „непокорна“ села, која падају без отпора, а становништво се, заједно са припадницима Територијалне одбране, почело повлачити према БиХ.
