Испод поља у близини Ваксахачија (Wаxахацхие) у америчкој савезној држави Тексас и данас се налази 22,5 километара тунела који су остали иза једног од најамбициознијих научних пројеката у историји – акцелератора честица који никада није завршен.
Конгрес САДје у октобру 1993. године обуставио финансирање пројекта Суперпроводни суперколајдер(Суперцондуцтинг Супер Цоллидер – ССЦ), остављајући поѕемне тунеле, приступна окна и пратеће објекте без машине којој су били намијењени.
План је предвиђао изградњу кружног акцелератора дужине 87,1 километар испод округа Елис, око 48 километара јужно од Даласа. Унутар тог прстена два снопа протона требало је да путују у супротним смјеровима и сударају се при укупној енергији од 40 тераелектронволти (40 ТеВ).
Када је савезна влада прекинула финансирање, пројекат је био завршен тек око 20 одсто, пише Даилy Галаxy.
До тада су радници ископали тунеле, изградили 17 приступних окана и подигли око 18.600 квадратних метара објеката, наводи детаљна историја пројекта коју је објавио Сциентифиц Америцан. На пројекат је већ било потрошено више од двије милијарде долара.
Колајдер је требало да открије најдубље тајне материје
Акцелератор честица користи снажне магнете како би усмјеравао изузетно брзе снопове честица кроз вакуумске цијеви. Када се честице сударе, детектори биљеже нове честице и енергију насталу у судару, омогућавајући физичарима да проучавају основну структуру материје.
Тексашки акцелератор пројектован је тако да сваки сноп протона достигне енергију од 20 ТеВ, што би омогућило сударе укупне енергије од 40 ТеВ. То би у вријеме његовог завршетка представљало далеко највећу енергију судара на свијету.
За управљање сноповима било је планирано око 10.000 суперпроводних магнета. Они проводе електричну струју готово без отпора када се охладе на екстремно ниске температуре, што омогућава стварање веома јаких магнетних поља потребних за контролу честица огромне енергије.
Један од главних научних циљева био је проналазак Хигсовог бозона, али и других до тада неоткривених честица.
Физичар Џон Ганион (Јохн Гунион) изјавио је за Сциентифиц Америцанда би ССЦ произвео довољно догађаја повезаних са Хигсовим бозоном да би његово откриће било готово сигурно, упркос мањој луминосности у односу на каснији акцелератор у ЦЕРН-у.
Већа енергија судара омогућила би и потрагу за суперсиметричним честицама, као и могућим траговима тамне материје.
Градња почела послије вишегодишњег планирања
Идеја о америчком акцелератору енергије веће од неколико десетина ТеВ појавила се крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог вијека.
Министарство енергетике САД званично је покренуло пројектовање 1983. године, док је предсједник Роналд Реган (Роналд Реаган) дао коначно одобрење 1987.
Реганов савјетник за науку охрабрио је пројектанте да буду, како преноси Сциентифиц Америцан, „храбри и похлепни“ у својим амбицијама.
Сам Реган касније је позвао физичаре да „бацају дубоко“, алудирајући на величину и значај планираног пројекта.
Министарство енергетике је у новембру 1988. изабрало округ Елис за локацију будућег колајдера, а радови су почели већ наредне године.
Огромни поѕемни прстен требало је да окружује Ваксахачи, док би наѕемни објекти и вертикална окна омогућавали приступ акцелератору, системима за хлађење, електричним инсталацијама, експерименталним халама и детекторима.
До 1993. године ископано је приближно 24 километра тунела, али су то били само грађевински радови. Магнети, вакуумске цијеви, детектори и сва кључна научна опрема никада нису уграђени.
Трошкови су експлодирали
Првобитна процјена вриједности пројекта износила је 4,4 милијарде долара.
Већ 1992. године порасла је на 8,25 милијарди, док је до јесени 1993. достигла најмање 11 милијарди долара.
Накнадно је утврђено да у почетним процјенама нису били урачунати бројни значајни трошкови, међу којима:
- око 500 милиона долара за детекторе;
- 400 милиона долара за рад прије завршетка пројекта;
- 60 милиона долара за земљиште;
- 118 милиона долара за управљање пројектом.
Додатне милијарде појавиле су се када су инжењери морали повећати отвор магнета, након што су прорачуни показали да би више честица него што се очекивало могло напустити снопове.
Само та измјена повећала је процијењену цијену пројекта за око двије милијарде долара.
Лоше управљање додатно погоршало ситуацију
Проблеме је додатно погоршало лоше управљање.
Пројекат није имао поуздан систем за праћење трошкова и рокова.
Историчар науке Мајкл Риордан (Мицхаел Риордан) изјавио је за Сциентифиц Америцанда је Министарство енергетике жељело знатно строжу контролу него што је вјеровало да заједница физичара може обезбиједити.
„Нису вјеровали да заједница физичара високих енергија може да обезбиједи довољно снажно управљање и мислим да су дјелимично били у праву“, рекао је Риордан.
У пројекат су укључени менаџери са искуством у војној и одбрамбеној индустрији, док су научници били навикнути на много флексибилнији начин рада у истраживачким лабораторијама.
Ревизије, сукоби и честе промјене руководства додатно су нарушили повјерење у пројекат.
Очекивани страни новац никада није стигао
Планери су рачунали да ће држава Тексас и стране владе обезбиједити око 2,6 милијарди долара.
Тексас је обећао 900 милиона долара, али је до гашења пројекта упlatио око 400 милиона.
Међутим, међународна подршка готово да није стигла.
Индија је обећала 50 милиона долара, док друге државе нису пристале да финансирају пројекат.
Европске земље већ су улагале средства у ЦЕРН, док су преговори са Јапаном запели због политичких и трговинских несугласица.
Додатне тензије изазвала је и порука америчких званичника који су ССЦ описивали као „амерички пројекат под америчким вођством“, истовремено очекујући милијарде долара од страних партнера.
Нобеловац Буртон Рихтер (Буртон Рицхтер), некадашњи директор Станфордског линеарног акцелератора, касније је оцијенио да је велика грешка била то што су међународни партнери тражени тек након што су сви кључни параметри пројекта већ били одређени.
Истовремено, Сједињене Државе пролазиле су кроз период рецесије и притисака да се смањи државна потрошња.
Конгрес је финансирао и друге изузетно скупе пројекте, међу којима је била и Међународна свемирска станица, док је цијена ССЦ-а непрестано расла.
ЦЕРН је остварио оно што ССЦ није стигао
У октобру 1993. Конгрес је дефинитивно укинуо финансирање пројекта.
Тада је на њему радило око 2.000 људи, укључујући приближно 200 научника.
Истраживање из 1994. године показало је да је око половине научника укључених у ССЦ касније напустило област физике.
Европски Велики хадронски сударач (ЛХЦ) у ЦЕРН-у почео је са радом годинама након пропасти америчког пројекта.
Научници експеримената АТЛАС и ЦМС објавили су у јулу 2012. године откриће честице која одговара Хигсовом бозону.
Тиме је остварен један од главних научних циљева који је првобитно био намијењен ССЦ-у.
Иако је ЛХЦ радио при нижој енергији судара од планираних 40 ТеВ у Тексасу, остваривао је много већи број судара у јединици времена.
Гашење ССЦ-а није означило крај америчке физике честица.
Научници из САД наставили су рад у домаћим лабораторијама, али и на међународним експериментима, укључујући оне у ЦЕРН-у.
Амерички институт за физику оцијенио је да је укидање ССЦ-а представљало преломни тренутак у којем је водећа улога у физици високих енергија прешла из Сједињених Држава у Европу.
Преостала инфраструктура у Тексасу никада није коришћена као акцелератор.
Сциентифиц Америцанје 2013. године објавио да су приступна окна затрпана, док се у преосталим тунелима скупља кишница.
Данас представљају тихи поѕемни споменик једном од највећих научних пројеката који никада није прорадио, преноси Бизпортал, .
