Нијемац Кристоф (Цхристопх) из Frankfurtа већ 18 година долази на Брач.
На хрватском острву купио је кућу, стекао пријатеље и, како каже, с временом престао да се осјећа као туриста. Међутим, оно што посљедњих година види на Јадрану натјерало га је да напише отворено писмо и пошаље прилично директну поруку хрватским угоститељима и локалним властима.
Није, тврди, проблем у томе што страни гости немају новца. Проблем је што све чешће не желе да пlatе цијене за које сматрају да немају покриће у ономе што добијају.
„Није да немамо новца. Имамо га. Али све мање желимо да плаћамо јер више немамо осјећај да цијена одговара ономе што добијамо“, суштина је његове поруке коју је објавио њемачки портал Кроатиен-Нацхрицхтен.
Кристоф као примјер наводи цијене хране на Брачу, гдје, према његовим ријечима, једноставни ћевапчићи или пљескавица коштају 20 до 25 евра, док се за одрезак тражи око 35 евра.
„Долазим из Frankfurtа, и тамо знамо шта су високе цијене“
Управо поређење с Frankfurtом, једним од скупљих њемачких градова, чини његову критику посебно занимљивом.
„Долазим из Frankfurtа. И тамо познајемо високе цијене. Али када једноставан оброк на Брачу кошта колико и оброк у центру Frankfurtа, мени је као предузетнику тешко да то економски објасним“, поручио је Кристоф.
Он тврди да се током готово двије деценије његовог боравка на острву промијенио не само цјеновник, већ и однос према туризму и гостима.
Присјећа се времена када је туристичка сезона била важан извор прихода, али није одређивала читав живот људи.
„Хрватску смо упознали као топлу, отворену и гостољубиву земљу. Наши пријатељи овдје имали су чак и усред сезоне времена за кафу, разговор, заједничку вечеру или спонтано дружење. Људи су и тада морали да зарађују за живот, као и данас. Али сезона је била дио њиховог живота. Није била њихов цијели живот“, навео је.
„Колико још гост може да пlatи?“
Кристоф сматра да је проблем настао када је, према његовом утиску, питање колико нека услуга реално вриједи замијењено питањем колико је туриста спреман да пlatи.
„Понекад имате осјећај да питање гласи: Колико још гост може да пlatи? Колико могу да повећам цијену прије него што каже: ‘Доста је?'“, наводи он.
Наглашава да управо ту види кључну разлику.
Гости који годинама долазе на Јадран, каже, можда имају довољно новца да пlatе више цијене, али то не значи да ће их прихватити ако сматрају да за свој новац не добијају одговарајућу вриједност.
Није проблем један евро за туш
Као симбол промјена које му сметају Кристоф наводи наизглед безначајан примјер – туш у јавној ували.
Годинама је, прича, постојао обичан туш који је поставила локална заједница. Људи би изашли из мора, испрали со и отишли кући.
Данас је на том мјесту туш који се плаћа.
„Наравно да нико неће осиромашити због једног евра за туширање. Уопште није ријеч о том евру. Питање је мора ли баш све да се наплаћује“, поручио је.
За њега је управо та ситница постала симбол много шире промјене – осјећаја да се готово сваки дио искуства госта претвара у нешто што треба додатно напlatити.
Послије 18 година поново се осјећа као туриста
Још више од цијена, каже, погађа га осјећај да се након готово двије деценије проведене на Брачу поново осјећа само као странац.
На острву има кућу, пријатеље и комшије, годинама се враћа на исто мјесто и сматрао га је својим другим домом.
„Порука коју добијамо гласи: Ви заправо не припадате овдје. И то боли“, написао је.
Каже да су управо пријатељства, комшилук, повјерење и повратак из године у годину учинили да се више не осјећају као туристи.
„А данас све чешће имамо осјећај да смо ипак само гости – и то гости од којих се очекује да потроше много новца“, наводи Кристоф.
„Нисмо тражили Сен Тропе. Тражили смо Брач“
Његова порука, међутим, није само критика високих цијена. Кристоф упозорава да би Хрватскау покушају да заради више могла изгубити управо оно због чега су се многи страни гости годинама враћали.
Сматра да Брач и остатак хрватске обале не треба да покушавају да постану копија најскупљих европских дестинација.
„Хрватска за нас никада није била Азурна обала. И то мислим као комплимент Хрватској. Нисмо тражили Сен Тропе. Тражили смо Брач“, поручио је.
Затим је своју критику сажео у једноставном примјеру:
„Ћевапчићи не постају луксузно јело само зато што коштају 25 евра. Коноба не постаје луксузни ресторан само зато што вечера кошта 100 евра по особи.“
„Повјерење је много теже вратити“
Кристоф на крају отвореног писма позива угоститеље, предузетнике и локалне доносиоце одлука да краткорочну зараду не ставе испред односа који су с гостима грађени годинама.
Јер цијене се, упозорава, могу поново промијенити.
Куће се могу обновити, путеви поправити, али постоје ствари које је много теже вратити када једном нестану.
„Повјерење, осјећај добродошлице и припадности много је теже поново стећи када се једном изгубе. Чувајте то. Вриједи више од још једног зарађеног евра“, закључио је Кристоф.
Његово отворено писмо изазвало је пажњу хрватских и регионалних медија, а расправа коју отвара знатно је шира од једног рачуна или цијене ћевапа на Брачу: гдје завршава оправдано поскупљење туристичке дестинације, а почиње губитак вриједности због које су гости уопште жељели да јој се враћају.
