Можемо почети сумњати у искреност политичара у БиХ да ли стварно желе европски пут, јер оно што се свакодневно ради није у складу с оним што се говори, рекао је Алфред Гранас, амбасадор Њемачке у БиХ, у интервјуу за „Независне“.
Реферишући се на недавни интервју Луиђија Сореке, амбасадора EUу БиХ, који је такође нашем листу изнио сличне констатације, Гранас је рекао да би грађани могли да бирају политичаре који ће БиХ стварно водити ка Европи и упозорио да због неспровођења реформи новца неће бити за бројне пројекте.
„Они тај новац одузимају људима у овој земљи. Одузимају га болницама, путевима, школама, пензијама и шаљу га Албанији, Црној Гори и Сјеверној Македонији. Ја то не разумијем“, рекао је Гранас.
НН: Гдје смо када је у питању процес избора новог високог представника?
ГРАНАС: У току су интензивни напори да се то питање ријеши. Званично имамо италијанског кандидата и француског кандидата. И, једноставно се мора тако рећи, све указује на то да ни за једног од њих неће бити консензуса. А тај консензус мора бити пронађен у Управном одбору PIC-а међу онима који још учествују у његовом раду. Успут речено, они који више не учествују не могу се ни жалити што онда нису дио консензуса. За нас је јасно да будући VP мора бити европски кандидат, дакле из државе чланице EU. У току су интензивни напори, у које се сада веома снажно укључила и Њемачка, како би се ова ситуација ријешила и како би ускоро био представљен заједнички европски кандидат који није ниједан од ова два садашња кандидата. Када ће то тачно бити – тешко је рећи, јер је ријеч о преговарачком процесу. Наравно, о томе ће се претходно разговарати и с другим чланицама Управног одбора и надамо се да ће тај кандидат, или кандидаткиња, јер још ништа није одлучено, заиста добити потребан консензус.
НН: Када би се то могло десити? Ускоро?
ГРАНАС: Ускоро је прилично флексибилан појам јер не могу тачно рећи када ће преговарачки процес бити завршен. Уз то, наравно, треба рећи да овакве ствари увијек најбоље функционишу када се о њима не расправља превише јавно. Зато мислим да можемо имати разлога за наду да ће се то ускоро догодити. Када тачно – тешко је рећи.
НН: Европљани су увијек били скептични према OHR-у, док су Американци говорили да нам је OHR и даље потребан. Како се сада све то преокренуло?
ГРАНАС: Мислим да ту постоји неколико основних чињеница… Прво, када је ријеч о питању да ли нам је потребан високи представникили није, колико ја могу процијенити, а није ми познато ништа другачије, међу свим чланицама Управног одбора PIC-а постоји консензус да је институција високог представника и даље потребна. Наравно, постоје различита тумачења, а постојала су и раније, о томе колико тај високи представник треба да буде проактиван. Мислим да је реlatивно јасно да бонска овлаштења заиста треба користити само онда када више нема другог излаза из ситуације која угрожава стабилност. Не може се све рјешавати бонским овлаштењима. Овдје политичке елите ипак морају саме доносити највећи дио одлука, кроз дијалог и проналажење консензуса или већине. Тако то виде и САД. Мислим да се с новом америчком администрацијом ипак нешто промијенило. То се може отворено рећи, јер тиме никога не вријеђамо: интерес САД се промијенио. Фокус је сада више на економији и инвестицијама, а много мање на изградњи државе. То је и званична политика – да се тиме више не желе бавити, па је самим тиме природно да им је прихватљивија нешто ограниченија или уздржанија улога високог представника. Европљани су, у различитој мјери, и даље веома заинтересовани за то. Можда више није ријеч о изградњи државе, али високи представник може играти важну улогу као стабилизујући фактор у процесу европских интеграција. А управо је то оно што нас Европљане занима: да се тај процес настави и да идемо напријед.
НН: Али колико је OHR спојив са чланством БиХ у EU? И током преговора тешко ми је замислити да постоји таква функција док су у току озбиљни преговори између суверене БиХ и EU.
ГРАНАС: Када тај преговарачки процес, надамо се ускоро, заиста буде успостављен, наравно да ће доћи тренутак када ћемо моћи рећи: „Сада је процес тако постављен, постављене су банкине с лијеве и десне стране, правац је јасан“, и тада је дошло вријеме да се функција високог представника укине. Али мислим да треба бити опрезан. Док још нисмо дошли до тачке у којој преговарачки процес практично може ићи само у једном правцу, искуство нас је, надам се, нечему научило и добро је имати малу сигурносну полугу. Мислим да се може рећи да, када приступни уговор буде у потпуности испреговаран, више не може постојати високи представник.
НН: Да ли је прејака формулација да је период након избора заиста посљедња шанса за европски пут БиХ? Можемо ли себи приуштити још четири године овога што гледамо сада?
ГРАНАС: Формално гледано, не постоји нека тачка на којој ће неко рећи сада је готово. Али, наравно, јасно је да ово већ веома дуго траје. Ако се ускоро процес не постави тако да иде у правом смјеру, мислим да ће стрпљења бити све мање на обје стране. Исто важи и за становништво овдје. Ако међусобна фрустрација буде расла, неће постојати неки формални тренутак у којем ће неко рећи: „Ако преговори не почну сљедеће године, онда је готово“. Али фактички ће се нека преломна тачка морати десити, и зато су ови избори изузетно важни. Они заиста одлучују о томе каква ће бити политичка констелација и да ли ће политичко вођство преузети људи који заиста желе у EU. Мало-помало, може се почети сумњати у искреност политичара овдје, као што је наш пријатељ Луиђи рекао у вашем интервјуу (Луиђи Сорека, амбасадор EU у БиХ). Почињемо помало сумњати да је владајућим елитама у овој земљи заиста циљ да БиХ уђе у EU јер свакодневно видимо да оно што се ради, или не ради, није у складу с оним што се говори.
НН: Иначе, чини ми се да је ово први пут да дипломате отвореније говоре оно у шта су можда и раније сумњале, али нису то тако отворено говориле – да можда наши политичари заправо и не желе у EU, иако стално говоре да желе.
ГРАНАС: И то може бити симптом све мањег стрпљења. Једноставно констатујемо шта се дешава. Видимо и да овдје постоје пословни модели који можда боље функционишу ако нема толико владавине права, транспарентности и EU. Зато је важно да грађани схвате да су врата EU отворена, али кроз њих морате проћи сами. Људи који треба да вас проведу кроз та врата јесу они које бирате на изборима. То је тако једноставно и јасно.
НН: Проблем је што грађани радије одлуче да сами оду у EU него да чекају да их политичари тамо одведу.
ГРАНАС: Ми Нијемци смо имали изреку из времена њемачког уједињења: „Ако Д-марка неће доћи нама, онда ћемо ми отићи њој“. То су тада говорили људи на истоку Њемачке. И овдје је заправо слично. Нажалост, многи кажу: „Ако EU неће доћи нама, онда ћемо ми једноставно отићи у EU, јер имамо ту могућност“. Али немају сви ту могућност. И то, по мом мишљењу, није сасвим праведно. И није праведно људима одузети могућност да EU дође њима, заједно са повећањем благостања које чланство доноси. Да ли је праведно људима овдје одузети двије милијарде марака, односно око милијарду евра? То је новац за болнице, путеве, школе и још много тога.
НН: Да ли су те милијарде заиста трајно изгубљене?
ГРАНАС: Не комплетно, то иде постепено, односно везано је за одређене рокове…
НН: Али ових 300 милиона, који се сад спомињу?
ГРАНАС: То је изгубљено.
НН: Изгубљено?
ГРАНАС: Изгубљено. Тај новац је могао бити искориштен, али сада га више нема. А до краја године пријети губитак још већег износа. То треба заиста понукати људе да се замисле: шта раде политичари који нису у стању да донесу те не баш тако тешке реформске одлуке да би добили европски новац. Они тај новац одузимају људима у овој земљи. Одузимају га болницама, путевима, школама, пензијама и шаљу га Албанији, Црној Гори и Сјеверној Македонији. Ја то не разумијем.
НН: Данас сте у Бањалуци, широм земље разговарате с нашим политичарима, новинарима… Какав је Ваш осјећај, хоће ли ствари ипак кренути напријед? Postоји ли нешто што нам даје разлог за наду?
ГРАНАС: Како се каже, нисмо оптимистични, јер би то било наивно, али имамо наду. Наравно да се ствари могу промијенити и да можемо кренути напријед. Као што сам рекао, важно је људима рећи: „Изађите на изборе“. Морате гласати, јер свако ко не гласа аутоматски гласа за особу која је за њега најгора, или коју најмање жели. Рекао бих да је то резултат када не изађете на изборе.
