Одлука Земаљског суда у Hamburgу, којом је њемачком магазину Der Spiegelпривремено забрањено даље објављивање и ширење навода којима се ствара сумња да је предсједник Србије Александар Вучићбио умијешан у тзв. “Сарајевосафари”, представља важан моменат у борби против медијских конструкција које се годинама пласирају против Срба и Србије.
Према саопштењу Сузане Васиљевић, савјетнице за медије предсједника Србије, суд је утврдио да за овако озбиљне оптужбе нису били испуњени основни правни стандарди, посебно када је ријеч о пажљивој провјери чињеница и праву особе која се оптужује да се адекватно изјасни прије објављивања. Ријеч је о привременој мјери, али и о јасној поруци да медији, чак и када долазе из великих европских редакција, не могу без посљедица објављивати тврдње које могу озбиљно нарушити углед појединца и једне државе.
Прича о тзв. “Сарајево сафарију” посљедњих мјесеци поново је добила велики простор у дијелу европских и регионалних медија. Поједини медији су преносили тврдње хрватског новинара Домагоја Маргетића и других извора о наводној умијешаности Александра Вучића у догађаје из ратног Сарајева, док је из Вучићевог кабинета више пута саопштено да су те тврдње злонамјерне дезинформације и да Вучић није учествовао у борбеним активностима нити имао улогу у ратним операцијама.
Посебно је проблематично то што се овакве оптужбе често пласирају у атмосфери политичког притиска, без коначних судских чињеница и без јасног раздвајања између доказаног, наводног и политички мотивисаног. Када се једна тешка ратна тема користи као средство за дневно-политичке обрачуне, онда се не наноси штета само појединцу који је мета оптужби, већ и жртвама, истини и јавности која има право на провјерене информације.
Нико разуман не спори да сваки ратни злочин мора бити истражен и процесуиран. Напротив, управо зато такве теме морају бити предмет озбиљних истрага, доказа и судских поступака, а не сензационалистичких текстова и политички обојених кампања. Ако постоје докази, они припадају тужилаштвима и судовима. Ако доказа нема, онда се не може преко насловних страна стварати пресуда унапријед.
У овом случају, одлука суда у Hamburgу показује да ни европски медијски простор не смије бити зона без одговорности. Слобода медија јесте једно од основних демократских права, али та слобода не значи право на ширење непровјерених и потенцијално неистинитих оптужби. Професионално новинарство подразумијева чињенице, провјеру, другу страну и одговорност за јавно изговорену ријеч.
Зато се све јасније види да прича о “Сарајево сафарију”, барем у дијелу у којем се покушава повезати са предсједником Србије без чврстих доказа, личи на још једну маркетиншко-политичку кампању против Срба у Европи. Такве кампање по правилу имају исти образац: прво се пласира шокантна тврдња, затим је пренесу регионални и европски медији, а тек након тога се поставља питање — гдје су докази?
Одлука њемачког суда не значи да су све расправе завршене, али значи да се озбиљне оптужбе не могу третирати као готова истина. Она је подсјетник да се и у случају политички експонираних личности морају поштовати правни стандарди, људско достојанство и право на истину.
Србијаи српски народ имају право да захтијевају исто оно што се тражи за све друге: да се о њима не суди на основу пропаганде, политичких интереса и медијских конструкција, већ на основу чињеница.
