У времену када многи млади напуштају села, Теодора Јованов из Иланџе одлучила је да, упркос завршеним мастер студијама из агроекономије, остане на породичном газдинству и свој живот посвети пољопривреди. На скоро 200 јутара земље, њена породица комбинује ратарство и повртарство, а управо је диверзификација производње постала њихов одговор на нестабилне приносе и тржишне осцилације.
Комбинација ратарства и повртарства као одговор на лоше године
Породично газдинство Јованових обрађује нешто мање од 200 јутара земље, од чега је око пет јутара стално под повртарским културама. Иако су традиционално били усмјерени на ратарство, посљедње четири године повртарство заузима стабилно мјесто у њиховој производњи.
Како објашњава Теодора, одлука није била случајна. Сушне године, подбачени приноси и ниске откупне цијене показали су колико ратарство може бити ризично. Управо зато су одлучили да дио ризика компензују повртарском производњом.
Ипак, иако је површински далеко мање заступљено, повртарство је знатно захтјевније.
Повртарство је доста захтјевније, захтијева много више радне снаге и просто много више физичког рада, док је код ратарства довољна добра механизација и то је то. Много лакше се завршава.“
Повратак на њиву био неминован
Иако је завршила мастер студије из агроекономије и покушала да пронађе посао ван породичног газдинства, Теодора је брзо схватила да канцеларија није њен пут.
„У више наврата, односно три пута сам покушала да се запослим, али то је баш кратко трајало. Долазила сам кући у сузама и видјела сам да то није за мене. Просто ми је јако велики проблем да имам ауторитет над собом и да радим оно класично радно вријеме од осам до четири“, прича Теодора.
Данас је, како каже, свој газда – доноси одлуке, али сноси и одговорност за њих.
Трактор, комбајн и борба за мјесто у „мушком“ послу.
Још као дјевојчица жељела је да вози трактор, али подршка у почетку није била безрезервна.
„Одувијек ме је то привлачило. Тата није желио да се ја бавим пољопривредом. Вјероватно зато што сам женско и у селу и околини немамо таквих дјевојака попут мене“, каже Теодора., преноси АГРОмедиа.
Ипак, уз помоћ радника који су је учили да управља механизацијом, изборила је своје мјесто. Данас без проблема вози и трактор и комбајн, обавља орање, сјетву и транспорт, док је заштита биља и даље у надлежности њеног оца.
На газдинству су користили старији трактор, али набавка новог модела ЦЛААС Арион 440 донијела је нову димензију рада.
„Имали смо ЦЛААС Арес 656 и откад је стигао ЦЛААС Арион 440, потпуно нов у газдинству, више нико није хтио старији да вози. И вјечита је свађа ко ће с новим трактором да иде на њиву“, истиче ова млада дјевојка.
Администрација, ИПАРД и улагања – њен дио посла
Поред рада у пољу, Теодора је преузела и административни дио газдинства. Управо је она конкурисала за ИПАРД средства преко којих је купљен нови трактор.
„Ми смо тај ЦЛААС Арион купили преко ИПАРД-а, гдје сам ја конкурисала. Ја сам одрађивала документацију у сарадњи с једном агенцијом из Новог Сада“, казала је она.
Газдинство је инвестирало и у навигацију, за коју су конкурисали на покрајинском конкурсу, а сада очекују поврат средстава кроз републички програм.
Жене у пољопривреди удружене
У Иланџи и околини нема много примјера дјевојака које су одлучиле да остану у пољопривреди. Ипак, Теодора је активна и ван свог газдинства.
Чланица је Асоцијације жена предузетница Србије, која окупља жене из пољопривреде и промовише равноправно учешће у производњи.
„Промовишемо да жене могу све што замисле, да могу да буду равноправни учесници у пољопривредној производњи.“
Од њиве до тегле – додата вриједност кроз прераду
Породица Јованов не продаје само сировину. Уз помоћ мајке, дио поврћа прерађују и пласирају као готове производе.
„Имамо кувани парадајз. Циједимо парадајз и кувамо га на стари, традиционални начин. Имамо туршију, да не бисмо бацили зелени парадајз… Такође производимо и фефероне… и имамо наш домаћи рен, прича она.
Најзаступљеније сорте парадајза су Рио Гранде (шљивар), који се претежно користи за кување, и Нарвик, који се продаје као конзумни.
Пласман, како каже, за сада не представља проблем. Производи се продају у већим градовима, попут Новог Сада, али и у локалној средини.
Изазови радне снаге и планови за будућност
Ипак, изазови постоје. Повртарство захтијева додатну радну снагу, а сатница од око 500 динара представља озбиљан трошак.
Упркос томе, планови су јасни: повећати обим прераде и обезбиједити континуирану понуду током цијеле године.
„Ја бих вољела да заокружим ову производњу парадајза, односно да током цијеле године имам скувани парадајз који константно продајем, јер сада све што произведем продам у року од мјесец дана. Буквално до децембра већ немам парадајза на стању“, каже Теодора.
Теодорин примјер показује да пољопривреда за младе није само насљедство – она може бити и свјесни избор. А када се знање, храброст и упорност споје с традицијом, село добија нову перспективу.
