Инцидент у Добоју са ратном заставом некадашње РБиХ добио је политички наставак. Федерални министар рада и социјалне политике Аднан Делић поднио је кривичну пријаву против полицијских службеника МУП-а Републике Српске, тражећи утврђивање њихове одговорности.
Међутим, у цијелој причи готово да се више и не поставља питање – како је инцидент уопште почео и шта је претходило реакцији полицајца?
Према наводима о догађају, полицијска интервенција није почела сама од себе. Претходило јој је истицање ратне заставе некадашње Републике Босне и Херцеговине, вербални сукоб и, према тврдњама друге стране, провокације и увреде упућене полицијском службенику.
Тек након тога долази до интервенције и одузимања заставе.
Данас се, међутим, у дијелу јавности приказују углавном посљедњи тренуци догађаја, док се оно што је претходило полицијској интервенцији готово потпуно занемарује.
Зашто се занемарује контекст заставе са љиљанима?
Застава са љиљанима била је застава Републике Босне и Херцеговине током ратног периода, а 1998. године замијењена је данашњом заставом Босне и Херцеговине.
За велики број Срба она због ратног периода има потпуно другачију симболику од оне коју јој приписују они који је данас истичу.
Током рата у БиХ почињени су тешки злочини и над српским цивилима и војницима, због чега симболи повезани са тим периодом код дијела становништва Републике Српске изазивају изразито негативне емоције.
Зато се мора поставити легитимно питање: која је сврха демонстративног истицања управо заставе из ратног периода у средини у којој се добро зна какве реакције она може изазвати?
Postоји данашња, међународно призната застава Босне и Херцеговине. Њено истицање није исто питање као свјесно бирање симбола који је снажно везан за ратни период и око којег већ годинама постоје озбиљне политичке и друштвене контроверзе.
Сама та чињеница не даје било коме право на незаконито поступање, али је контекст који се не може једноставно избрисати из приче.
А шта је полицајац требало да уради?
Најлакше је данас из канцеларије анализирати неколико секунди снимка и полицајца прогласити насилником.
Али полицијски службеник на улици нема привилегију да догађај посматра накнадно.
Он мора реаговати у тренутку када процијени да постоји могућност нарушавања јавног реда и мира, сукоба или угрожавања безбједности грађана.
Ако је уз све то било вријеђања полицајца и одбијања његових законитих наређења, онда јавност има право да зна и тај дио приче.
Униформа није дозвола полицајцу да ради шта жели.
Али униформа исто тако није позив грађанима да полицајца вријеђају, понижавају, провоцирају или физички ометају у обављању службене радње.
Од провокације до улоге жртве?
Посебно је проблематично ако се покаже да је инциденту претходило свјесно провоцирање.
Не може се догађај започети поступцима за које се зна да могу изазвати реакцију, затим наставити вербалним сукобом са полицијом, а на крају из цијелог догађаја издвојити само реакцију полицајца и представити је као почетак приче.
Делић подноси пријаву – али ко говори о одговорности за подизање тензија?
Федерални министар Аднан Делић сада је одлучио да кривично пријави полицијске службенике.
То је његово право, а надлежне институције треба да испитају наводе пријаве.
Али подношење пријаве није доказ да је полицајац починио кривично дјело.
Једнако тако треба поставити питање одговорности јавних функционера који својим изјавама могу додатно мотивисати грађане да сличне ситуације понављају.
Политичари би требало да позивају на смиривање тензија, поштовање полиције и закона, а не да од сваког инцидента праве нови национални сукоб.
Јер шта ће се догодити сљедећи пут?
Хоће ли неко намјерно поновити сличну ситуацију очекујући реакцију полиције, снимити само њен завршетак, а затим полицајца представити као насилника?
Таква пракса била би изузетно опасна.
