ХОМОЉ – Мирис тек испечене ракије ових дана шири се хомољским селима. Иако се овај посао традиционално сматра мушким, у Хомољу око казана равноправно стоје и жене.
У Осаници, печењу ракије приступа се по старом правилу да су око казана углавном мушкарци.
Слађан Јоргонић истиче да су послије три, четири године шљиве коначно добро родиле.
„Шљива треба да ври 21 дан и после може да се пече. Прво иде у дрвено буре, па добије боју, после је преточимо у стаклено“, објашњава Слађан.
„Пече се и када достигне десетак гради, онда се скида и то је мека, слаба ракија. Затим иде на препек и та друга се оставља на 18, 20 гради. Најбоље би било да одстоји годину дана, мада је ми користимо и раније“, каже Ивица Петковић, преноси RTС.
Кажу да је печење ракије мушки посао, али у Хомољу правила пише живот.
Ове жене су доказале да најбоља ракија не долази само из доброг казана, већ од добре ранке, из чисте душе и велике љубави према традицији.
„Од малих ногу сам са дедом пекла ракију, тако да сам научила и тај посао. Пуно је родила и ранка и бугарка, али је од ранка најбоља шљива и најбоља ракија“, напомиње Смиља Миленковић.
Хомољска шљивовица важи за једну од најјачих ракија у Србији. Печење овдје није само посао, помало је и ритуал, пркос, традиција и заједничко дјело.
„Тешко је, али треба да имаш вољу, док скупљаш, ја сам имала сина, снају, унучиће, пријатеље па смо покупили. У кући је прво да имаш ракију и кафу, када дођу гости да их послужиш“, каже Смиља.
Хомољска ракија треба да буде јака да би истјерала зиму из костију, али њена стварна снага није у ватри под казаном, већ у слози ових домаћина и домаћица. Тако потече најбоља кап која грије и душу и срце.
