Пластичне посуде су постале готово стандард у сваком домаћинству. Користимо их за чување остатака хране, ношење ручка на посао и подгријавање у микроталасној рерни. Њихова практичност и ниска цијена учиниле су их неизоставним дијелом савремене кухиње.
Ипак, све више љекара, посебно онколога, упозорава да ова навика можда није безазлена, посебно када се посматра кроз дугорочни утицај на здравље.
Онколог Кливлендске клинике, др Сунил Камат, објашњава за магазин Параде да пацијенти често желе једноставан одговор на питање зашто су добили рак, али да реалност није тако једноставна. Он истиче да велики дио ризика долази управо из свакодневних навика и окружења, а не само из генетике, додајући да се у то убраја и начин на који чувамо храну.
Проблем са пластиком није само у њеној широкој употреби због практичности, већ у њеном хемијском саставу и начину на који се понаша током времена.
Многе пластичне посуде садрже „вјечне хемикалије”, супстанце попут БПА, фтаlatа и стирена, које се ослобађају у храну, нарочито када се посуде изложе топлоти или због дуготрајне употребе.
Др Адил Кан, академски хематоонколог и епидемиолог, упозорава да то не треба занемарити:
„Чињеница да хемикалије из пластике могу да пређу у храну требало би озбиљно да забрине људе.”
Када је пластика најопаснија
Ове супстанце, како објашњавају стручњаци, дјелују као хормонски дисруптори, утичући на ендокрини систем и процесе у организму. БПА, на примјер, имитира естроген, што се у неким студијама повезује са повећаним ризиком од одређених врста рака повезаних са хормонима.
Временом, сама пластика се физички мијења. Др Камат истиче да управо тада расте ризик од преласка штетних материја у храну:
„Пластика се троши током времена, нарочито послије честог прања, физичког хабања и излагања високим температурама. То доводи до ситних пукотина и слабљења структуре.”
Додатни проблем настаје када се храна у пластици загријава. Микроталасна пећница, иако практична, може да убрза ослобађање хемикалија из материјала.
„Када врела храна дође у контакт са пластиком, разлагање пластике се значајно убрзава”, упозорава др Камат, наглашавајући да ознака „безбједно за микроталасну” не значи и потпуну безбједност, већ само значи да се посуда неће деформисати.
Посебно ризична пракса, према стручњацима, јесте стављање вреле хране директно у пластичне посуде.
Врућа супа или тјестенина могу одмах да изазову термички стрес материјала, што додатно повећава ослобађање микропластике и хемикалија у храну.
Стакло и керамика су здравији
Ипак, љекари наглашавају да циљ није ширење панике. Рак се, како истиче др Тингтинг Тан, не развија због једног узрока, већ кроз дуготрајан процес у коме се сабирају генетика, стил живота и изложеност окружењу.
„На ризик од рака гледам као на посљедицу малих, поновљених излагања током година, а не једне велике грешке”, каже она.
Управо зато, стручњаци савјетују мале, али значајне промјене. Као најједноставнију алтернативу наводе стаклене посуде, које не ослобађају хемикалије и стабилне су чак и на високим температурама.
„Стакло је стабилно, нетоксично и не ослобађа хемикалије чак ни када се загријава”, објашњава др Тан.
Керамичке посуде се, такође, сматрају безбједнијом опцијом, уз напомену да треба обратити пажњу на пластичне дијелове поклопаца.
Стручњаци поручују да није неопходно одмах избацити сву пластику из домаћинства, већ постепено мијењати навике. Како истиче др Камат, кључ је у свакодневним одлукама: чак и мале промјене, попут избјегавања подгријавања хране у пластици и замјене оштећених посуда, могу дугорочно смањити изложеност потенцијално штетним супстанцама и допринијети бољој превенцији здравља.
Силикон у кухињи
Да ли је силикон безбједан за загријавање, печење и чување хране?
У посљедњих неколико година силикон је постао веома популаран материјал у кухињи.
Користи се за калупе за печење, поклопце, посуде за чување хране и разне кухињске додатке, најчешће као алтернатива пластици.
Његова практичност, флексибилност и отпорност на високе температуре учиниле су га уобичајеним избором у многим домаћинствима. Ипак, и даље постоји питање колико је он заиста безбједан у свакодневној употреби?
Када је ријеч о загријавању и печењу, такозвани „фоод-граде” силикон, довољно квалитетан да се користи у близини хране, генерално се сматра сигурним материјалом. Произвођачи га обично дизајнирају тако да може да издржи широк температурни опсег, често од ниских температура па све до око 220–230 степени Целзијуса, а неки производи и више.
Због тога се силикон широко користи у рерни и микроталасној пећници, јер се не топи лако и не мијења облик при уобичајеним условима печења. Ипак, стручњаци наглашавају да је важан квалитет производа, јер јефтинији и недовољно контролисани материјали могу да садрже додатке који нису потпуно испитани.
Слично важи и за чување хране. Силикон се не понаша као класична пластика, не садржи БПА и не реагује лако са храном, па се сматра стабилним и реlatивно безбједним за складиштење.
Не упија мирисе, не кородира и може се вишеструко користити без значајне деградације, што га чини практичним избором за фрижидер и свакодневну употребу.
Ипак, безбједност силикона зависи од неколико фактора. Ако производ није „фоод-граде” сертификован, ако се користи на температурама вишим од препоручених или ако је временом оштећен, може доћи до ослобађања непожељних супстанци или промјене његових својстава.
Због тога стручњаци савјетују опрез при куповини и редовну провјеру стања кухињских посуда.
Кључ је у квалитету израде и правилној употреби, а не само у самом материјалу.
