Презиме које носите дјелује као административна ситница, нешто што стоји у личној карти и на потпису мејла. Међутим, на Балкану оно никада није било само формалност.
Завршетак на „ић“, „овић“ или „евић“ заправо је траг породичне историје, поруке о поријеклу, занимању предака и начину на који су породице преживљавале вијекове ратова, селидби и сиромаштва.
Лингвисти и историчари слажу се у једном, та три слова често говоре више од породичних легенди и усмених предања.
Старословенски коријен
Суфикс „ић“ потиче из старословенског језика и у основи означава умањеницу или потомка. У пракси, то је значило „син од“ или „мали од“. Петровић је, дословно, Петров син. Јовановић, Јованов потомак.
У времену када није било презимена у данашњем смислу, нити матичних бројева, заједнице су људе препознавале по оцу или глави куће. Тако је настајала јасна идентификација, знало се коме припадате и из које сте породице.
Слично важи и за наставке „овић“ и „евић“, који су често означавали ширу припадност роду или братству, а не само директну линију једног претка. У мањим срединама то је било питање безбједности и опстанка, јер је породица била основна друштвена јединица.
Презимена настала из заната и надимака
Нису сва презимена настала по личним именима. Велики број њих везан је за занимања предака. Ковачевић, Лончаревић, Млинаревић или Коларевић јасно указују на то чиме се породица бавила.
У друштву без формалних биографија и докумената, посао је био идентитет. Презиме је практично биљежило породичну професију и преносило је кроз генерације.
Постојала је и друга, мање романтична пракса. Многи су презимена добили по надимцима, физичким особинама или карактеру. Таква имена су се једноставно задржавала, без уљепшавања и без обзира на то како звуче данас. То је био начин на који је село памтило људе.
Презимена по мајци, прећутана историја
Иако се традиционално сматра да се презиме насљеђује по мушкој линији, историјски извори показују да то није увијек био случај. У периодима ратова, епидемија и великих сеоба, многе породице остајале су без мушкараца.
Тада су жене постајале носиоци домаћинства, а презиме се формирало по њиховом имену. Презимена попут Сарић, Марић или Недић често указују управо на такво поријекло. То су трагови времена када су мајке и баке биле стуб породице и једини гарант опстанка.
Мијењање презимена као начин преживљавања
Додатну забуну у истраживању поријекла уноси чињеница да су људи у прошлости често мијењали презимена. Разлози су били практични, избјегавање пореза, бијег од освете, политички притисци или селидбе у друге крајеве.
Дешавало се да цијела породица у једној генерацији узме ново презиме, бришући трагове старог. Због тога многи данас не могу лако да прате породично стабло уназад.
Историчари наглашавају да то није изузетак, већ честа појава на простору Балкана.
Заједничко словенско насљеђе
Важно је напоменути да наставци „ић“, „овић“ и „евић“ нису специфични само за једну нацију. Они су дио ширег словенског језичког насљеђа и присутни су код Срба, Хрвата, Бошњака и других народа у региону.
Другим ријечима, та три слова више говоре о заједничком поријеклу него о разликама.
Ако погледате своје презиме из тог угла, оно престаје да буде пука формалност. Постаје кратка историјска биљешка о прецима, њиховом раду, борби и начину на који су успјели да остану уписани у времену, преноси Она.рс.
