У Босни и Херцеговини, према реакцијама политичких симпатизера Тројке и њој блиских медија, постоје двије врсте правосуђа. Једно које беспријекорно функционише када процесуира политичке противнике Тројке, и друго које је, чим се усуди дирнути у њене кадрове, проглашено инструментом политичког прогона, дубоке државе и завјереничких центара моћи.
Када је бивши федерални премијер Фадил Новалићосуђен због злоупотребе положаја у афери „Респиратори“, тужиоци и судије су у круговима блиским Тројци славили као хероје друштва, представљајући њихов рад као тријумф правне државе и важан корак у борби против корупције. Свако проблематизирање тог судског поступка сматрало се нападом на правосудне институције и изразом политичке лојалности СДА.
Међутим, сада када је подигнута оптужница против федералног премијера Нермина Никшића због наводне злоупотребе положаја приликом запошљавања, медији блиски Тројци проблематизују мотиве тужилаштва, политичку позадину процеса и тајминг оптужнице. Судски процес практично није ни почео, а већ се гради наратив о политичком прогону актуелног премијера.
Реакције Никшићевих симпатизера готово сугеришу да је он жртва репресивног апарата због борбе за праведније друштво. Није питање кривице Никшића, о чему ће суд одлучити као и у случају Новалића, већ како су исти људи који су раније бранили правосуђе сада постали његови највећи скептици, тврдећи да иза оптужнице стоји дубока држава.
Аргументација у одбрану Никшића подсјећа на ону коју су користили функционери и симпатизери СДА бранећи Новалића: политички мотивирано тужилаштво, селективна правда и интересне структуре унутар институција, али са обрнутим политичким преѕнаком.
Овакав однос према правосуђу није искључиво проблем Тројке, већ дубоко укоријењен у политичкој култури БиХ, гдје се институције вреднују према политичким интересима. Тројка је свој идентитет градила на обећању раскида са таквом праксом, обећавајући борбу против корупције, деполитизацију институција и владавину права.
Реакције на оптужницу против Никшића показују да је Тројка, након четири године на власти, у великој мјери репродуковала политичку културу против које је настала, укључујући страначко кадровирање и селективно поимање независности институција.
Посебну одговорност у овоме имају медији, јер селективно представљање правосудних процеса продубљује политичке подјеле и учвршћује увјерење да свака оптужница има политички мотив. Такав приступ води друштво у којем ни најутемељеније оптужнице нису прихваћене међу присталицама оптуженог, док противници виде потврду својих увјерења.
На крају, случај Никшић представља епилог политичког пројекта Тројке, која није успјела показати да се БиХ може управљати другачијим политичким и моралним стандардима. Смјена власти није донијела промјену система, посебно када они који су обећавали промјену, након преузимања власти, открију да им постојећи систем одговара.
Остала је позната балканска политичка филозофија: када оптуже њихове, правда је прорадила, а када оптуже наше, ријеч је о монтираном политичком процесу.



