Једна наизглед безазлена одлука из 1859. године претворила се у еколошку катастрофу која је промијенила Аустралију.
Енглески земљопосједник Томас Остин пустио је 13 дивљих зечева на своје имање како би могао да их лови, не слутећи да ће се животиње толико размножити да ће њихова популација деценијама касније достићи стотине милиона.
Више од 160 година касније Аустралија се и даље суочава с посљедицама те одлуке. Процјењује се да на континенту данас живи најмање 150 милиона дивљих зечева, који представљају озбиљну пријетњу природној вегетацији и пољопривреди, преноси Дневно.хр.
Њихово сузбијање и даље представља велики изазов.
Наиме, зечеви су у Аустралију стигли још 1788. године с првом британском флотом, али кључни тренутак догодио се на Божић 1859. године. Остин, који је живио у савезној држави Викторији, тада је на своје имање Барвон Парк пустио 13 европских дивљих зечева.
Непромишљена одлука
Желио је да организује лов какав је познавао из родне Енглеске, не слутећи да ће његова одлука имати посљедице које ће се осјећати вијековима.
Аустралија се показала изузетно погодном за размножавање зечева. Захваљујући повољним условима и недостатку природних непријатеља који би могли ефикасно да ограниче њихов број, популација је расла невјероватном брзином.
Само седам година након њиховог пуштања ловци су на Остиновом имању убили око 14.000 зечева. Али животиње су се већ прошириле далеко изван његовог посједа.
До 1880. године стигле су у Нови Јужни Велс, након што су прешле ријеку Мареј. У Квинсленд су се прошириле до 1886, а у Западну Аустралију до 1894. године. За мање од четири деценије прешле су огромне удаљености и постепено се прошириле готово цијелим континентом.
Све већа популација зечева постала је озбиљна пријетња аустралијској животној средини и пољопривреди. Животиње су се храниле аутохтоном вегетацијом, травом и пољопривредним усјевима, смањујући количину хране доступне домаћим животињским врстама и узрокујући велике губитке пољопривредницима.
Нестанак биљног покривача остављао је тло незаштићеним, што је убрзавало ерозију и погоршавало његов квалитет. Аустралијске власти покушавале су да зауставе ширење зечева различитим методама, али ниједна није донијела трајно рјешење.
Ништа не помаже
Један од највећих покушаја било је подизање огромних заштитних ограда. У Западној Аустралији између 1901. и 1907. године изграђена је ограда дуга чак 3.256 километара, која је требало да спријечи ширење зечева преко великог дијела државе.
Ни тај подухват није успио да ријеши проблем. На неким подручјима зечеви су већ били с друге стране ограде прије него што је она завршена, док су на другим мјестима проналазили пролазе кроз заштитну препреку.
Замке, отрови и организовани лов такође нису успјели трајно да зауставе раст популације. Током четрдесетих година прошлог вијека процјењивало се да у Аустралији живи чак 600 милиона зечева.
Много их је угинуло, али… Године 1950. аустралијска научна агенција ЦСИРО покренула је знатно агресивнији покушај сузбијања њиховог броја. У природу је уведен вирус миксоматозе, болести која се међу зечевима ширила углавном уз помоћ комараца и која је била смртоносна за велики дио популације.
Процјењује се да је од болести угинуло око 500 милиона зечева. Био је то један од највећих примјера биолошке контроле штеточина у аустралијској историји, али ни тај успјех није био трајан.
С временом су зечеви постајали отпорнији на миксоматозу, а њихова популација поново је почела да се опоравља. Научници су 1995. године покушали да примијене још један вирус, узрочника вирусне хеморагијске болести зечева, познатог и као калицивирус, преноси Слободно време.
И та метода знатно је смањила њихов број, али популација је поново почела да се прилагођава, чиме је дугорочна контрола постала још сложенија.
Више од вијека и по након што је Томас Остин пустио 13 зечева на своје имање, Аустралија се и даље суочава с посљедицама тог потеза.
Прича о аустралијским зечевима данас се често наводи као упозорење о томе колико уношење стране врсте у нови екосистем може имати непредвидиве посљедице. Једном када се таква врста неконтролисано прошири, њено уклањање може постати готово немогућ задатак, чак и уз деценије напора, велике финансијске трошкове и примјену напредних научних метода.
