Када говоримо о врхунској енергетској ефикасности и задржавању топлоте у домовима, један материјал посебно се издваја.
Само 25 милиметара термоизолације од полиуретанске пјене по својој ефикасности може одговарати слоју минералне вуне од 45 милиметара или зиду од пуне опеке дебљине чак 860 милиметара.
Управо ова способност задржавања топлоте, уз малу тежину и изузетну издржљивост, учинила је полиуретан, познатији као ПУР или ПУ пјена, веома заступљеним материјалом у модерном грађевинарству.
Откриће које је промијенило грађевинарство
Иако данас дјелује као производ модерног доба, полиуретан има дугу и занимљиву историју. Први пут га је створио њемачки научник Ото Бајер пред почетак Другог свјетског рата, 1937. године, у покушају да пронађе одговарајућу замјену за гуму. Његова изолациона својства прва је искористила индустрија пива 1948. године за изолацију буради.
Међутим, права револуција настала је 1954. године када је случајним додавањем воде у хемијску реакцију створен крути полиуретан. Крајем шездесетих година овај материјал је унапријеђен у ПИР (полиизоцијанурат), који доноси знатно бољу стабилност и отпорност на ватру. Занимљив је податак да је прва пасивна кућа на свијету, саграђена у Њемачкој 1990. године, користила управо прозоре с профилима изолованим полиуретаном.
Сама пјена настаје хемијском реакцијом изоцијаната и полиола. Зависно од молекуларне тежине полиола, добија се флексибилна пјена, какву имамо у душецима и ауто-сједиштима, или крута пјена за грађевинске изолације.
У овом процесу веома су важни строга контрола и тачан однос компоненти.
Пјена са затвореним и отвореним ћелијама
Важно је разликовати пјену са затвореним и отвореним ћелијама.
Пјена са затвореним ћелијама задржава гасове и ствара веома ефикасну топлотну и хидроизолациону баријеру, али због тога блокира влагу, па просторија мора бити добро вентилисана како не би дошло до кондензације.
С друге стране, пјена са отвореним ћелијама је рјеђа, захтијева дебљи слој за топлотну изолацију, али веома добро блокира звук и омогућава већу паропропусност зида, пише Изолација.rs.
Добра и за звучну изолацију
Пјена са отвореном структуром ћелија користи се и као звучни изоlatор. Често је можемо видјети у студијима у облику пирамида, у дебљинама од 2,5 до 10 центиметара.
Недавна истраживања показала су да додавање 40 одсто текстилног отпада у ову пјену може значајно побољшати коефицијент смањења буке. Често се комбинује с гипсаним плочама за изолацију бучних машинских просторија.
Postоји и друга страна приче
Полиуретанска изолација може значајно смањити потрошњу енергије за гријање и хлађење, елиминише топлотне мостове, заптива простор и пружа отпорност на воду.
Ипак, постоји и друга страна приче.
Како је полиуретан органски полимер на бази нафтних деривата, у свом чистом облику веома је запаљив. У случају пожара, његова разградња може довести до ослобађања токсичних гасова, укључујући угљен-моноксид и водоник-цијанид. Због тога се у производњи користе хемикалије које успоравају горење.
Управо су те хемикалије предмет расправа. Док представници хемијске индустрије, позивајући се на лабораторијска испитивања, тврде да су полиуретанске пјене безбједне за људе и околину када се правилно производе и користе, дио независних истраживача позива на додатна испитивања њиховог утицаја у свакодневним кућним условима.
Захваљујући добрим термоизолационим карактеристикама, прилагодљивости и малој тежини, полиуретан је постао веома заступљен у енергетски ефикасној градњи. Ипак, приликом избора и уградње важно је водити рачуна о врсти пјене, вентилацији, противпожарној заштити и правилној примјени материјала, преносиБизпортал.
