Док се у Босни и Херцеговини говори о развоју, европским интеграцијама и модернизацији, у селу Очијево код Бихаћа људи већ три деценије живе без електричне енергије.
У селу данас живи свега двадесетак Срба повратник. Струју немају већ 30 година, водом се снабдијевају из бунара, а зими им живот додатно отежавају лоши путеви. Соларни панели које су добили довољни су тек за најосновније потребе.
Мјештани се сналазе уз свијеће и батеријске лампе. Без струје нема нормалног кориштења фрижидера, веш-машине и других уређаја који се данас сматрају елементарним условима за живот.
Посебно огорчење изазива чињеница да, према ријечима мјештана, околна села имају електричну енергију, док је Очијево и послије три деценије чека.
Зато се намеће тешко питање: како је могуће да се за 30 година није пронашло рјешење за повратничко село са свега двадесетак становника?
И још важније – како очекивати да се људи враћају и остају на својим огњиштима ако им ни три деценије након рата нису обезбијеђени основни услови за живот?
Једна од повратница, Љубица Танкосић, стање је описала као живот недостојан 21. вијека. Мјештани тврде да су се годинама обраћали надлежнима, али проблем и даље није ријешен.
Према ријечима директора Електродистрибуције БихаћЏената Пјанића, процијењена вриједност електрификације Очијева данас премашује два милиона КМ, а процедура би требало да се проводи кроз меморандум који се односи на електрификацију повратника.
Међутим, људима који већ 30 година чекају да притисак на прекидач коначно упали сијалицу тешко је објаснити нове процедуре и обећања.
Када сва околна мјеста имају струју, а једно повратничко село деценијама остаје у мраку, мјештани с правом могу поставити питање да ли их је систем једноставно заборавио – или се рачуна на то да ће, уморни од чекања, на крају сами отићи.
Тридесет година без струје није привремени проблем. То је пораз институција и срамота друштва које својим грађанима није успјело обезбиједити један од најосновнијих услова за живот.
