Иво Андрић, једини добитник Нобелове награде за књижевност са простора бивше Југославије, познат је по томе што није волио да говори о себи и да објашњава своје књижевно дјело у јавним наступима.
Двије анегдоте из његових сусрета са новинарима илустрирају његов став према питањима која је сматрао неприкладним.
Одговор на питање о националном идентитету
Према свједочењу књижевника Мирослава Караулца, Андрић је након добијања Нобелове награде разговарао са новинарком једног загребачког дневног листа, која га је питала како се осјећа као „највећи Хрват“.
Андрић је кратко одговорио: „Госпођо, ја сам прије свега Београђанин. Наш интервју је завршен!“Тиме је прекинуо разговор, показујући да није желио да се изјашњава о националним питањима.
Однос према јавним оптужбама
Још једна анегдота, према свједочењу Милована Витезовића, говори о Андрићевом ставу према неоснованим тврдњама. Када му је постављено питање да ли би демантовао новински наслов у којем се тврди да је украо звона Келтске катедрале, Андрић је одговорио:
„Зашто ја, нека демантује Келтска катедрала…“
Овим одговором показао је да није сматрао да мора да одговара на сваку неистину, већ је вјеровао да неистине говоре и о онима који их шире.
Pisaц који је говорио кроз своја дјела
Андрић је избјегавао да у интервјуима говори о приватном животу и властитој књижевности, сматрајући да читаоци најбоље могу разумјети писца кроз његова дјела. Његов опус, који укључује романе и приповијетке попут „На Дрини ћуприја“, „Травничка хроника“ и „Проклета авлија“, истражује историју, људске судбине и сложене међуљудске односе.
Нобелову награду за књижевност добио је 1961. године, а његово стваралаштво остаје једно од најзначајнијих у књижевности бивше Југославије.
