Многе старе српске и словенске ријечи нестале су у ходницима историје. Иако су их потиснули домаћи изрази, турцизми, германизми и друге туђице обогатили су наш рјечник.
Да ли знате шта у овом тренутку имате у „шпагу“? Или шта носите у „обрамници“? Када сте посљедњи пут обули „постоле“? Имате ли у рукама неко „ремество“? Тешко да бисте ишта разумјели када бисмо вам се обратили језиком предака.
Али, језик је жив, константно се мијења, прилагођава се новим генерацијама и друштвеним појавама и не може остати замрзнут у времену. Из тих разлога дешава се да неке ријечи потпуно ишчезну из употребе или буду замијењене другим, често страним.
На овим просторима вијековима су се преплитале различите цивилизације, културе и религије. И народи који су давно нестали у ходницима историје оставили су своје трагове, који ту и тамо изроне из прошлости у виду археолошких налаза. Колико се језика и ријечи чуло и смјењивало од времена свесловенског врховног божанства Перуна до наших дана, тешко је и претпоставити.
Није ни чудо што се у српском језику данас користе многе ријечи које му изворно не припадају, али за које често не постоји одговарајући домаћи израз. Многе старе ријечи замијењене су турцизмима, германизмима, англицизмима и другим туђицама. Све су оне учиниле наш рјечник богатијим и динамичнијим. Ипак, када бисте данас чули неку ријеч на старосрпском или прасловенском језику, вјероватно не бисте знали шта значи.
Старе ријечи које су нестале
Данас, на примјер, подлогу на коју увече спуштамо главу зовемо турцизмом јастук, а наши преци говорили су „узглавље“, „узглавница“ или „блазина“. Занимљиво је поријекло ове посљедње ријечи, која се и данас може чути у словеначком језику. Блазина је најприје означавала греду на крову, а касније ону на којој почивају кровне рожњаче, што се метафорички може схватити као јастук, објашњава Instagram страница порекло_речи.
Домаћа ријеч за турски јорган била је „перина“, из времена када се покривач пунио перјем. Можда се још може чути у појединим крајевима Србије. Балкански турцизам персијског поријекла папуча (дословно покривач за ноге) истиснуо је ријеч прасловенског поријекла „постола“ (од под + стати). Ако често путујете у Грчку, можда сте чули сличну ријеч „папоутсиа“, односно ципеле.
Турскакеса потиснула је словенску „мошњу“ (изворно кеса од коже), а њени трагови данас се виде у ријечи мошнице. Мађарскаципела замијенила је старословенску „цревљу“, која потиче од ријечи „црево“, чије је првобитно значење било одрезана кожа.
Туђице обогатиле језик
Балкански турцизам арапског поријекла занат (вјештина, знање) потиснуо је у заборав старословенско „ремество“, док је турски џеп замијенио домаћу ријеч „шпаг“ (разрез), коју је Вук Караџић забиљежио у Дубровнику и Црној Гори.
Турска торба и њемачкаташна готово су потпуно истиснуле домаће ријечи попут „ужинаре“, „обрамнице“ и „упртњаче“ (од пртити – носити, товарити).
Раније смо човјека без косе описивали словенским придјевима „лис“ и „пљешљив“, док данас користимо турски израз ћелав (од „кел“), преноси Жена Блиц.
