Уставни суд Републике Српске направио је важан институционални корак у правцу заштите уставности, демократије и права народа да о својој судбини одлучује кроз легално изабране институције, а не кроз наметнуте одлуке странаца.
Објављивањем документа у којем се јасно проблематизује дјеловање високог представника и кориштење бонских овлашћења, Република Српска је још једном отворила једно од најважнијих питања у Босни и Херцеговини: може ли неизабрани странац, без демократског легитимитета, доносити законе и мијењати политички живот једне земље?
Став који долази из Републике Српске јесте да таква пракса није у духу владавине права, нити у складу са основним демократским принципима. Законе треба да доносе парламенти, одлуке треба да доносе институције, а одговорност за политичке процесе мора бити у рукама изабраних представника народа.
Посебно је значајно што се у документу Уставног суда Републике Српске указује на проблем наметања измјена Кривичног закона БиХ, на основу којих су касније покретани политички и правни процеси. Управо због тога се овај потез може посматрати као увод у шире преиспитивање свих наметнутих одлука које су годинама оптерећивале политичке односе у БиХ.
Република Српска овим не тражи ништа више од онога што припада сваком демократском друштву: да домаће институције одлучују, да се поштује уставни поредак и да нико споља не може бити изнад воље народа и изнад закона.
Очекује се да би у наредном периоду могло доћи до додатних политичких и правних корака који би отворили простор за поништавање или преиспитивање наметнутих одлука високог представника. Такав развој догађаја значио би повратак БиХ изворним демократским принципима и већој одговорности домаћих политичких актера.
Порука Републике Српске је јасна: суверенитет се не може градити наметањем, демократија се не може бранити декретима, а будућност БиХ мора бити резултат договора домаћих народа и институција, а не одлука страног фактора.
