Сигурно сте некада видјели пар и помислили колико њих двоје личе.
Сличне очи, облик лица, осмијех или чак комплетан израз могу оставити утисак да гледате рођаке, а не романтичне партнере. Испоставља се да тај утисак није увијек случајан.
Научна истраживања показала су да партнери заиста могу имати већу физичку сличност него двије насумично изабране особе. Међутим, објашњење није у томе да заједнички живот временом учини да изгледају исто. Чини се да одређена сличност постоји већ када се људи изаберу за партнере.
Управо то показало је истраживање научника са Станфорда Пин Пин Теа-макорн и Михала Косинског, објављено у часопису Сциентифиц Репортс.
Анализирали фотографије 517 парова
Истраживачи су анализирали фотографије 517 брачних парова. За сваки пар имали су фотографије настале на почетку брака и фотографије снимљене много касније, након периода од 20 до чак 69 година.
Сличност лица процјењивали су људи, али и технологија за препознавање лица.
Резултати су показали да супружници имају тенденцију да личе једно на друго више него насумично упарени мушкарци и жене.
Али зашто?
Често нас привлаче људи који су нам слични
Једно од објашњења јесте хомофилија, односно добро позната склоност људи да се повезују с особама које су им на неки начин сличне.
Та сличност не мора да буде само физичка. Romaнтични партнери често дијеле сличне године, ниво образовања, животни стил, вриједности, ставове и друштвено окружење.
Истраживачи наводе да је могуће да сличан принцип дјелује и када је ријеч о изгледу, односно да нам особе које на одређени начин подсјећају на нас могу бити привлачније или познатије.
Крећемо се међу људима сличним нама
Postоји још једно, веома једноставно објашњење. Љубавне партнере не бирамо међу свим људима на свијету.
Најчешће упознајемо особе које живе у сличном окружењу, похађају сличне школе или факултете, раде сличне послове или припадају истим друштвеним круговима.
Таква друштвена и географска близина повећава вјероватноћу да ћемо упознати некога ко нам је сличан по бројним карактеристикама.
Другим ријечима, није нужно да свјесно тражимо особу која личи на нас. Сам начин на који упознајемо потенцијалне партнере може повећати вјероватноћу да завршимо с неким ко нам је донекле сличан.
Улогу може имати и физичка привлачност
Истраживачи указују и на још један могући фактор.
Људи се често повезују с партнерима приближно сличног нивоа физичке привлачности. У психологији и истраживањима избора партнера овај феномен познат је већ дуго.
То не значи да људи свјесно процјењују ко је „једнако лијеп“ као они. Ријеч је о много сложенијем процесу у којем учествују личне преференције, узајамна привлачност, доступност потенцијалних партнера и друштвено окружење.
Када се сви ти фактори споје, резултат може бити пар који другима изгледа изненађујуће слично.
А онда заједнички живот може појачати утисак
Postоји и разлог због којег нам неки дугогодишњи парови на први поглед дјелују још сличније.
Људи који годинама живе заједно често дијеле животне навике и окружење, а могу имати и сличан стил облачења, фризуре или наочале. Партнери такође несвјесно опонашају гестове и изразе лица једни других.
Све то може додатно појачати наш субјективни утисак да двоје људи личе.
Међутим, ту долази занимљив обрт.
Не постају све сличнији како године пролазе
Деценијама је била популарна теорија да супружници временом физички почињу све више да личе једно на друго. Једно од објашњења било је да због заједничких емоција и несвјесног опонашања израза лица током година развијају сличне црте и боре.
Станфордово истраживање на 517 парова није пронашло доказе за ту тврдњу.
Када су истраживачи упоредили фотографије с почетка брака с онима снимљеним између 20 и 69 година касније, супружници нису постали значајно сличнији.
Дакле, одговор на питање зашто неки партнери толико личе вјероватно треба тражити прије свега у томе кога бирамо, ко нас привлачи и међу каквим људима тражимо партнера, а не у идеји да заједничке године постепено претварају двоје људи у физичке двојнике.
Занимљиво је, дакле, да љубав можда не учини да партнери почну да личе једно на друго. Многи су, барем донекле, личили још када су се пронашли.
