Опозиција у Републици Српској изашла је поражена након још једних избора, а колико су заиста жељели да коначно изгубе дводеценијски статус изборног губитника могло се чути у изјави Бранка Блануше, кандидата СДС-а за предсједника Српске, који је казао да „није разочаран, али да је упитно колико је била искрена подршка од дијела опозиционара“.
Главни изазови опозиционог дјеловања
- Недостатак јединствене и дисциплиноване кампање
- Формална, али не и суштинска подршка кандидатима
- Унутрашње сујете и калкулације пред будуће изборе
- Слаба теренска организација и мобилизација бирача
- Апатија опозиционог бирачког тијела
Бланушина изјава као сигнал унутрашњег неповјерења
И то је суштина проблема са којим се опозиција у Српској суочава годинама уназад, а који се, према мишљењу саговорника „Независних новина“, може описати као класично међусобно „минирање“, уз јавни привид да се изабраном кандидату даје безрезервна подршка.
„Нећемо минирати“ није исто што и „вучемо заједно“
Новинар Драган Максимовић сматра да ће се раскол у опозицији тек осјетити када се буде приближавао рок до када се морају именовати, односно предложити кандидати за инокосне функције, а то би требало да буде у мају.
У три мјесеца, колико је остало до тада, опозиција мора да направи склад у смислу јасне, видљиве и дисциплиноване заједничке кампање око једног кандидата, што се на пријевременим изборима за предсједника Републике Српске није видјело.
Млака подршка и расипање бирачке енергије
„Поновљени избори су показали да ‘начелна’ опозициона подршка није довољна и да власт без горепоменуте кампање око једног кандидата може задржати озбиљну предност. Бланушина реченица да је упитно да ли су сви у опозицији били искрени у подршци њему практично се чита као критика ‘млаке’ подршке. Формално станеш иза кандидата, али не уложиш организацију, терен и јавну енергију као да је то твој кандидат. У таквој поставци кандидат остаје СДС-ов, а не стварно заједнички опозициони пројекат, па се лакше расипа мотивација бирача и активиста“, оцјењује Максимовић.
Према његовим ријечима, овдје остатак опозиције треба да схвати да „нећемо минирати“ није исто што и „вучемо заједно“.
„Бирачи кажњавају нејасне односе, сујете и половичне договоре јер изгледају као трговина, а не промјена. Ако се иде са једним кандидатом, онда се мора договорити минимални заједнички план, умјесто да се све сведе на изјаве подршке. Закључак свега је да побједа Карана иде у прилог и великом дијелу опозиције окупљене око ПСС-а, због кандидатуре Драшка Станивуковића на изборима у октобру. Тај раскол тек ће се осјетити у овом поступку одабира кандидата до маја“, поручио је Максимовић за „Независне новине“.
Три кључне чињенице које мијењају слику избора
Новинар Владимир Ковачевић у овом случају издваја три битне чињенице…
Прва је да је још једном постало потпуно јасно да је код Срба власт „тешко скинути на изборима“ и да се нико, када је се дочепа, не одриче власти.
„Тешко је побиједити некога ко располаже јавним ресурсима, институтом физичке силе, контролише МУП, медије и правосуђе, једноставно ми нисмо на демократском нивоу на којем се подразумијева да сви актери избора имају исте услове. Друга чињеница, и поред свега наведеног, за Додика је гласало готово исто људи као и за Бланушу. То показује да је народ вјероватно већински против ове власти, али да не излази довољан број људи да то и покаже, као и да опозиција није још спремна да се физички супротстави крађи и куповини гласова на терену“, наглашава Ковачевић.
Колико је опозицији заиста одговарала Бланушина побједа?
И као трећа чињеница, а која је можда и најевидентнија у овој причи, јесте – коме је све у опозицији у овом моменту одговарала Бланушина побједа.
„Његова побједа би вјероватно онемогућила да појединци који то желе буду кандидати опозиције у октобру“, истиче Ковачевић за „Независне новине“.
Опозиција као „чудна биљка“ – став Фарука Кајтаза
Став Фарука Кајтаза, новинара и политичког аналитичара, је да је опозиција у Републици Српској „чудна биљка“, која има квалитетних и потентних „биљака, али и јако пуно политичког корова“.
Он оцјењује да Милорад Додик и његови кандидати на крају увијек добију изборе и то не зато што су нешто посебно добри и увјерљиви, већ зато што контролишу токове јавног новца, а за противнике имају (углавном) људе који једноставно не могу изаћи из властите националистичке коже и зачараног круга једних те истих тема.
„Додик то зна па им стално сервира увијек исте ‘велике приче’, које они или прешуте или, пак, реагују како се од њих очекује. Млако, танко и(ли) никако. То онда доводи до шире апатије потенцијалног опозицијског бирачког тијела, што онда Додику и његовим људима увијек отвара пут да плаћеном страначком машинеријом и ‘на мишиће’ добију изборе“, наводи Кајтаз путем свог блога „Иза сцене“.
Сматра да опозиција никако не може да научи и теоретски савлада јасну демократску поуку да изборе добија онај који добије већи проценат изашлих бирача, а не оних који мисле да ће гласати, али на крају остану кући, јер су разочарани чињеницом да „наводна опозиција нуди суштински исту ствар као и позиција – само мало другачије упаковану“.
