Конференција за медије након састанка чланова Предсједништва БиХ са предсједником Европског вијећа Антониом Коштом још једном је показала дубоку политичку неслогу у БиХ, али и све израженију праксу бошњачких политичких представника да пред међународним званичницима покушавају наметнути ставове који немају сагласност сва три конститутивна народа.
Предсједавајући Предсједништва БиХ Денис Бећировић искористио је обраћање јавности да, између осталог, говори о NATO путу, PIC-у, OHR-у и наводним пријетњама из Републике Српске, представљајући те теме као дио ширег државног консензуса. Међутим, чланица Предсједништва БиХ из Републике Српске Жељка Цвијановић одмах је реаговала и јасно поручила да на састанку са Коштом није разговарано ни о NATO путу ни о PIC-у, већ о европском путу БиХ. О њеној реакцији извијестили су и медији, наводећи да је Цвијановић поручила да “нико у РС не напада територијални интегритет БиХ”.
Цвијановићева је нагласила да Република Српска подржава европски пут, али не и наметање одлука од стране неизабраних странаца. Према њеним ријечима, OHR не може бити гаранција опстанка БиХ, већ то могу бити само домаће институције, конститутивни народи и договор унутар земље. Она је поновила став Републике Српске да се OHR треба затворити, јер присуство високог представника и наметање одлука нису у складу са суверенитетом, демократским капацитетом и европским путем БиХ.
Посебно је проблематично што је Бећировић, умјесто да уважава чињеницу да Предсједништво БиХ чине три члана и да се одлуке морају доносити договором, поново наступио као да има право да говори у име цијеле БиХ. Такав приступ не доприноси европском путу, већ додатно продубљује унутрашње подјеле. БиХ није проста политичка жеља једног народа, нити пlatформа за наметање централистичких пројеката под плаштом “државности”.
Након обраћања Цвијановићеве, Бећировић је додатно заоштрио ситуацију тврдњом да чланови Предсједништва БиХ не представљају ентитете и да БиХ може постојати без ентитета. На то је Цвијановићева одговорила јасном поруком да без ентитета сигурно нема ни БиХ.
Управо у тој размјени види се суштина политичког проблема у БиХ. Док представници Републике Српске инсистирају на Дејтонском споразуму, уставној структури, ентитетским надлежностима и договору народа, дио бошњачке политике покушава представити БиХ као унитарну државу у којој би један политички центар одлучивао за све. Такав приступ није ни европски, ни демократски, ни дејтонски.
Република Српска није против европског пута, али јесте против тога да се под изговором европских интеграција намећу NATO, продужавање мандата OHR-а, слабљење ентитета и пренос надлежности без сагласности. Европски пут може бити могућ само ако се поштује уставна структура БиХ, а не ако се користи као средство за политичко дисциплиновање Републике Српске.
Бећировићев наступ пред европским званичником зато није био допринос стабилности, него још један покушај да се међународној јавности пошаље једнострана слика БиХ. Умјесто унутрашњег договора, поново је изабрана оптужба. Умјесто уважавања три народа, поново је изабрано наметање. Умјесто европског дијалога, поново је приказана политичка неслога.
Ако БиХ жели озбиљно разговарати са Европском унијом, онда њени представници морају престати да пред странцима глуме јединство које не постоји. Став Републике Српске о NATO-у и OHR-у је познат, јасан и легитиман. Покушај да се тај став прећути или представи другачије није дипломатија, него политичка манипулација.
Конференција са Антониом Коштом зато је још једном показала да највећи проблем БиХ није Република Српска, него упорно одбијање бошњачке политике да прихвати реалност Дејтонске БиХ — земље два ентитета, три конститутивна народа и одлука које се морају доносити договором, а не наметањем.
