BANjALUKA – Prvi turnir rukometnih veterana u Banjaluci, u organizaciji RK Mladost i beogradskog BASK-a, okupio je mnoga zvučna imena sa prostora bivše Jugoslavije. Jedan od najistaknutijih asova svakako je Ivan Lapčević.
Rođeni Aleksandrovčanin, prve korake napravio je u tamošnjoj Župi, pa je preko niškog Železničara stigao do velike Barselone, moćnog njemačkog Gumersbaha i mađarskog giganta Vesprema. Može da se pohvali da je sa reprezentacijom Jugoslavije osvojio dvije bronzane medalje na svjetskim prvenstvima 1999. i 2001. godine, te sa je bio i učesnik Olimpijskih igara u Sidneju 2000. godine. U velikom razgovoru za „Glas Srpske“, otkrio je kako je potpisao za Crvenu zvezdu, čiji je navijač, kako kaže, „po rođenju, po ocu“, ali i zašto nikad nije zaigrao za „crveno-bijele“.
Fakti:
- Najbolje igrao u Gumersbahu
- U Srbiji fali interes za rukomet
- Danas pomaže igračima, piše knjige…
– Potpisao sam ja svojevremeno za Zvezdu. Doduše, potpisao sam pod pritiskom, zato što je tada bila neka garnitura, neka politička afera i priča pred Olimpijske igre. Rekli su mi: „Ili Zvezda ili vojska“. Pošto sam bio u Želji i bio maksimalno zadovoljan, imao sam sve uslove koji su mi bili potrebni. Ali su čak i ljudi iz Želje bili uslovljeni da me pozovu i kažu mi: „Ovako mora“. Ja sam potpisao za Zvezdu, ali su posle došli izbori 5. oktobra. Pala je ta garnitura u Srbiji. Onda su me pozvali i rekli: „Raskidamo ugovor“. Ja se vratim u Niš. Znači, nisam odigrao nijednu utakmicu za Zvezdu, bio sam samo u nekom pripremnom periodu.
GLAS: Klub Vaše mladosti, Železničar dugo godina je bio ozbiljna ekipa. Tuta Živković je bio trener, osvajali ste i trofeje.
LAPČEVIĆ: Bila je to stvarno dobra ekipa. Igrali smo protiv Zvezde, Partizana, Lovćena, Sintelona… Tada smo imali jako dobru ligu. Svaka utakmica bila je puna hala, gde god da odeš, a posebno kod kuće. U Nišu smo imali 8.000 gledalaca na međunarodnim utakmicama protiv Lemga, protiv još nekih nemačkih i francuskih ekipa. To je bio ambijent. Red ljudi ostajao je ispred hale, nisu svi mogli da uđu. Sada kada pogledamo i derbi Zvezde i Partizana, dođe 50 ili 100 ljudi. Ali nadamo se da će ići nabolje.
GLAS: Iz Niša ste prešli u Barselonu. Kako gledate na taj period?
LAPČEVIĆ: Sećam se da sam možda dva-tri meseca pre nego što su me pozvali iz Barselone gledao utakmicu Barselona – Kil. Nisam mogao sebe da zamislim u tom ambijentu i na tom nivou. I onda, ne znam kako je došao taj poziv. Oni su tada imali ideju da pozovu Ljubu Pavlovića, koji je igrao sa mnom u Nišu. On je zablistao na nekom Svetskom prvenstvu za juniore. Međutim, primetili su mene i rekli: „Da vidimo ovog, ne igra loše odbranu.“ Posle sam na Svetskom prvenstvu protiv Španije odigrao baš dobro odbranu protiv Andreja Šćepkina. Nije dao možda nijedan gol u toj četvrtfinalnoj utakmici. Posle me i Vuja zvao, pošto je bio u Sijudad Realu, da dođem kod njih. Ja mu kažem: „Zvali me iz Barselone“. On kaže: „Ako te zovu iz Barselone, to se ne odbija. Nema veze što sam ja u Sijudad Realu i što bih voleo da dođeš kod mene“.
GLAS: Gumersbah se, s druge strane, pokazao kao pun pogodak?
LAPČEVIĆ: Jeste. Tu sam negde igrao najbolji rukomet u svojoj karijeri. Levi bek, pošto sam lutao posle u Barseloni i u reprezentaciji. Malo desni bek, malo pivot. Sećam se Svetskog prvenstva u Egiptu. Protiv Španije igrao sam i levo krilo. Bio sam i specijalac za odbranu. I onda me je Sead Hasenefendić pozvao i kaže: „Samo si levi bek i samo odbranu u sredini igraš.“ To je to što mi je trebalo. I stvarno sam to ispoštovao. Te prve godine sam bio proglašen za najboljeg levog beka u Bundesligi. To je možda i najveći lični uspeh u mojoj karijeri, pored takvih levih bekova.
GLAS: Povratak u Srbiju poslije Vesprema? Bio je to prilično neočekivan.
LAPČEVIĆ: Negde je, vrlo rano, došlo do nekog zasićenja u karijeri, sa 34 godine, ranije nego što sam planirao. Imao sam sedam operacija, stvarno tešku karijeru. U mlađim kategorijama sam igrao i za juniorsku i za seniorsku reprezentaciju, za Želju i za Župu. Imao sam po četiri-pet utakmica u nedelji. U Vespremu su hteli da ostanem još godinu, dve. Ja sam rekao da ne mogu više, da završavam karijeru. I onda sam došao u Srbiju. Tada mi je predsednik, doktor Dušan Šokorac, rekao: „Ajde, pomozi nam jednu utakmicu.“ Ja sam mu rekao: „Gde da dođem sada? Nije realno.“ Ali on je dolazio par puta kod mene kući u Beogradu. Zvoni na vrata: „Ajde, dođi.“ Bio je uporan. Zvao me, zvao: „Ajde jednu utakmicu, ajde, ajde dve…“ I ja odem i odigram. Posle se ispostavilo da je to bila jedna od možda najboljih odluka u mom životu. Posle samo tri meseca moja žena je ušla u rizičnu trudnoću. U petom mesecu imala je neke probleme. I onda sam baš zvao tog doktora Šokorca. Kažem: „Doktore, imate li nekoga ko može da mi pomogne?“ On odmah pozove direktora Narodnog fronta i kaže mi: „Ideš kod direktora odmah, vodi ženu, odmah.“ Celo medicinsko osoblje se diglo. Sve se dobro završilo. To je to bila jedna šokantna situacija. Ali tada, da nisam znao Šokorca, ne bih znao kome da se obratim. Dolazio sam iz inostranstva, ne znam ljude, ne znam nikog.
GLAS: Dvije bronzane medalje sa Svjetskih prvenstava 1999. i 2001. godine sa nacionalnim timom su za ponos?
LAPČEVIĆ: To je sigurno nešto što najviše pamtim. Bilo je toliko emocija, toliko stvari se izdešavalo. Bilo je svega. Mislim da smo bili reprezentacija za mnogo više od toga. Imali smo stvarno vrhunski kvalitet. Ali moramo da naglasimo da su ipak ovi stariji bili nosioci igre reprezentacije – Dejan Perić, Nenad, Škrba, Neđa… Mi smo bili neka vrsta mlađe generacije, neka vrsta bekapa i ispomoći. Nama je bilo jako teško da uđemo u takvu sferu, u takav kvalitet. Ali mislim da smo odradili vrhunski posao. I šteta je što nismo uspeli više na Svetskom prvenstvu u Francuskoj. Ako se sećate, u polufinalu smo imali problem sa sudijama koji su nam praktično ukrali poslednju loptu.
GLAS: Po kvalitetu koji ste imali, trebalo je da bude i više od dvije bronze?
LAPČEVIĆ: Mislim da je trebalo mnogo više. Nije to bilo prijatno, pogotovo u tih 78 dana bombardovanja pred Egipat. Mi smo bukvalno tamo otišli kao autsajderi. Nikakvih očekivanja nije bilo. Nije bila nijedna prijateljska utakmica. Mi smo u Grčkoj bili na pripremama da bismo izbegli sve one probleme sa odlascima, putovanjima i ostalim stvarima. Preko Olimpijakosa i Zvezdinih veza s njima, preko Saveza, došli smo do toga da nam Grci budu domaćini i da odemo odatle.
GLAS: Posebna priča bile su Olimpijske igre u Sidneju. Pobjeda nad Francuskom u četvrtfinalu, poraz od Rusije u polufinalu i borba za bronzu protiv Španije. Tu ste se i Vi povrijedili?
LAPČEVIĆ: Da. Bila je to jako napeta atmosfera. Sve vreme su bile trzavice između Vuje i Neđe, između Peruna i Vuje. Čak i pre polufinalne utakmice protiv Rusije bila je ogromna svađa. I onda Škrba, kao kapiten, kaže: „Dajte, ljudi, idemo da igramo polufinale. Gleda cela Evropa, sramotimo se.“ Ali opet, taj ego je bio iznad svega. Ne znam šta je sve bilo tokom utakmice, ali primetilo se to nešto. Đukanović je dao šest od šest iz penala. Onda mislim da je Perun uzeo loptu samo da šutira penal. Nikome ništa nije rekao. Ne mogu baš da garantujem, jer se takve priče prepričavaju. Tako da mislim da je i sujeta igrala ulogu. Mogli smo puno više.
GLAS: Kako Vam danas izgleda reprezentacija Srbije?
LAPČEVIĆ: Iskreno, ova reprezentacija malo uliva neku nadu. Sada su bile pobede protiv Mađarske, ali bilo je to i ranije u kvalifikacijama. Fali kontinuitet rezultata, a možda čak i ceo sistem rada od mlađih kategorija. Ne znam da li će se ovaj Raul pokazati kao veliki pogodak i da li će uspeti da napravi taj neki sistem.
GLAS: Šta je, po Vama, suštinski problem srpskog rukometa?
LAPČEVIĆ: Fali nam atmosfera u državi vezano za interesovanje za rukomet. Kada sam igrao za Železničar, igramo protiv pribojskog Epoksida u Nišu, pet hiljada ljudi. Izgubile su se te generacije. Naravno, zbog svih onih nesrećnih okolnosti devedesetih godina. Bilo je pokušaja povratka, na utakmicama s Francuzima u Pioniru, da se popularizuje rukomet. Ali nekako je sve to pomešano sa bombardovanjem i jednostavno je nacija izgubila interes u tom periodu za sport. Zbog toga više nema tih lokalnih centara moći kao što su bili Niš, Kać i neki drugi koji su tada privlačili masu. Jednostavno, nemamo to trenutno kod ove nove generacije.
GLAS: Aktuelan je povratak Železničara u Superligu Srbije. Sigurno Vam je drago što se klub vratio u elitu?
LAPČEVIĆ: Naravno da mi je drago. Tamo sam proveo sedam najboljih godina i najbolje uspomene nosim baš iz Niša. Dugo godina mi je bilo krivo što nisu uspeli da se održe na nekom višem nivou, nego su pali na dno. Ali, evo, povratak nekih mlađih ljudi pokazao se još jednom kao pravi korak. Mislim da je Nemanja Pribak preuzeo odgovornost. Evo ih sada u Superligi i nadam se da će se vratiti ta stara slava i pune tribine.
GLAS: Šta radite danas?
LAPČEVIĆ: Posle karijere sam jedno vreme, godinu, dve, tri, malo radio kao menadžer, agent za igrače. Dok sam probao da vidim koji je moj put. Sada radim više kao konsultant za te stvari, za igrače, psihološku pripremu. Tako da sam neka vrsta konsultanta. A pišem i neke romane, knjige i tako.
Nenad Peruničić
GLAS: Vama kao mladom igraču nije bilo lako da budete zamena za Nenada Peruničića.
LAPČEVIĆ: Nije bilo nimalo lako. Znaš zašto? Bio je tu i njegov brat Predrag u reprezentaciji 1996. i pre toga. I onda ja ulazim umesto Predraga. Prvo je Predrag to jako teško prihvatio, a drugo, Nenad je verovatno teško prihvatio. To se najviše negde videlo na Olimpijskim igrama u Sidneju. Kada je Vuja na neki način mene forsirao, čak ispred Peruna, na prvoj utakmici od nas 15-orice koji smo bili, on kaže: „Nenad Peruničić danas se ne skida“. Perun je odmah uzeo torbu i odmah hteo da ide na avion, vraća se kući. Ovi ga ubeđuju da ne ide. Posle su mu je rekao kao, igramo protiv Južne Koreje, da su brzi, trebaju nam brži igrači, da će on protiv Nemaca da igra… Ali on to nije mogao da prihvati. Imali smo problem sa jakom sujetom tih vrhunskih igrača. Svako je hteo da bude najbolji. Umesto da pobedimo utakmicu, mislim da je to najbitnije, svako je gledao sebe. To nam je sigurno odnelo puno.
