Животни пут Ацу Лукића, професора географије, прије шест година одвео је из Брчког, гдје није могао добити посао професора, у Праг, гдје је недавно именован за директора једне основне школе.
Укратко:
- Професор из Брчког постао је директор основне школе у Прагу након шест година рада и усавршавања у Чешкој.
- Каже да је одбијеница за посао у БиХ промијенила ток његовог живота.
- Циљ му је развити једну од најмодернијих школа у Прагу и повезати школе из Чешке и Брчког.
- Хоће ли успјети остварити своју визију образовања?
У тој трци за позицију директора био је једини странац, а како каже Лукић у разговору за „Независне новине“, тренутак када му је саопштена одлука ће памтити цијели живот.
„Када су ми саопштили одлуку, десетак минута нисам могао изговорити ниједну ријеч. Кроз главу ми није прошао ни Праг, ни Чешка, ни мјесто директора. Вратио сам се у Брчко. Сјетио сам се конкурса за професора географије у мојој Гимназији ‘Васо Пелагић’. Након разговора речена ми је само једна реченица коју никада нисам заборавио: ‘Виша сила је одлучила да Ви не прођете’. Годинама сам размишљао шта та реченица заправо значи. Данас бих искрено волио упознати ту ‘вишу силу’ и захвалити јој“, прича Лукић за „Независне новине“.
Како је одбијеница у Брчком промијенила његов живот?
Присјећајући се тог времена истиче да је тада мислио да су му се затворила највећа врата у животу, а заправо му је тај тренутак, како каже, отворио безброј много већих.
„Да сам тада добио посао, вјероватно никада не бих отишао у Чешку. Не бих упознао људе који су обиљежили мој живот, не бих прошао све оно што ме обликовало и данас сигурно не бих био овдје гдје јесам. Нисам био ‘подобан’ кандидат. Нисам имао политичку залеђину, нисам припадао ниједној странци и иза мене није стајао нико осим моје породице, мојих пријатеља и мог знања. Био сам обичан момак који је вјеровао да се рад, труд и образовање на крају морају испlatити. И управо о томе сам размишљао тих десет минута. Био сам једини странац међу кандидатима и успио сам искључиво захваљујући ономе што носим у својој глави – знању“, истиче Лукић.
Како каже, управо о важности знања свакодневно говори својим ученицима.
„Све друго вам неко може узети. Може вам узети посао, новац, функцију или титулу. Али знање које сте стекли, вријеме које сте уложили у себе и труд који сте уложили у своје образовање нико вам никада не може одузети. Због тога данас на ту животну епизоду не гледам са горчином. Гледам је са захвалношћу. Некада вам живот затвори једна врата само зато да бисте имали храбрости отворити нека друга, много већа“, каже он за „Независне новине“.
Како је започео живот и каријеру у Чешкој?
Иначе, Ацо је географију студирао на Природно-математичком факултету Универзитета у Новом Саду, гдје тренутно приводи крају докторске студије из методике наставе природних наука.
У Чешку је први пут дошао захваљујући Ерасмус размјени током мастер студија и, како каже, то искуство му је промијенило живот.
„Упознао сам другачији образовни систем, другачију културу и начин живота и тада сам први пут помислио да бих једног дана могао живјети и радити управо овдје. Након завршетка студија конкурисао сам за стипендију Министарства образовања Републике Чешке преко Амбасаде Републике Чешке у Босни и Херцеговини. Добио сам стипендију и поново дошао у Чешку, гдје сам учио чешки језик. Тада нисам могао ни замислити да ће ме тај пут једног дана довести до тога да будем изабран за директора једне прашке основне школе“, наводи он.
Како је од складишта стигао до директора школе?
А управо када је дошао у Чешку 2019. године Ацо није знао ниједну ријеч чешког језика.
„Првих осам мјесеци мој једини посао био је да учим језик. Након тога положио сам државни испит на нивоу Б2 и почео градити нови живот. Први посао није био у школи, него у складишту. Никада се тога нисам стидио, јер вјерујем да ниједан поштен посао није мали. Након тога радио сам у продуженом боравку, затим као наставник у основној школи, потом у гимназији, а паралелно сам предавао и на Педагошком факултету Универзитета у Úстí над Лабем“, присјећа се Ацо за „Независне новине“.
Како додаје, све вријеме је радио на себи.
„Учио сам, усавршавао се. Учествовао сам у међународним пројектима, те завршавам МБА студије из лидерства у образовању. Када је расписан конкурс за директора основне школе у Прагу одлучио сам покушати. Данас могу рећи да сам изабран за директора школе, а дужност званично преузимам 1. августа. То за мене није циљ, него почетак једне нове одговорности“, прича нам он, додајући да људи који раде у образовању никада не смију престати учити.
Како замишља најмодернију школу у Прагу?
Већ са избором на мјесто директора Ацо је изнио свој циљ, а то је да направи најмодернију школу у Прагу. Због тога смо га питали како замишља такву школу?
„За мене модерна школа није она која има најскупљу опрему или највише технологије. Модерна школа је она у којој се дјеца осјећају сигурно. Желим школу у којој се ученици неће бојати да погријеше. Школу у којој ће грешка бити награђена као доказ да је дијете покушало, размишљало и учило. Школу у којој ће сваки ученик имати право да изнесе своје мишљење, постави питање и аргументује свој став“, искрено прича Лукић за „Независне новине“.
Према његовим ријечима, он је одрастао у систему у којем је професорова ријеч била светиња.
„Није постојало питање ‘зашто’. Током свог школовања много пута сам осјећао неправду. Добијао сам оцјене за које сам сматрао да их нисам заслужио, али нисам имао храбрости да питам због чега. Не зато што нисам имао аргументе, него зато што ме било страх. Не желим да иједно дијете одраста са тим осјећајем. Желим школу у којој ће поштовање бити резултат међусобног уважавања, а не страха“, истиче Лукић.
У његовој визији модерне је уткана и жеља да то буде установа у којој ће ученици и наставници учити једни од других.
„У којој ће бити потпуно нормално погријешити, јер сви гријешимо. Једина разлика је у томе да ли смо добили прилику да своју грешку исправимо и нешто из ње научимо. Не желим ни школу која ће ратовати против технологије. Мобилни телефони нису непријатељи образовања. Умјетна интелигенција није непријатељ. Непријатељ је једино ако дјецу не научимо како да све те аlatе користе одговорно, критички и паметно“, прича нам он.
Такође, један од његових највећих циљева јесте повезивање школа, а посебна жеља му је да успостави сарадњу између његове школе у Прагу и школа из Брчко дистрикта.
„Желим да ученици из Брчког дођу у Праг, упознају своје вршњаке, виде другачији образовни систем и стекну нова искуства. Али исто тако желим да моја чешка дјеца дођу у Брчко, упознају љепоту живота на Балкану, наше гостопримство, топлину људи, да пробају укусе мог дјетињства и виде колико богатства носе различите културе једног истог словенског простора. Вјерујем да се најјачи мостови међу људима граде управо кроз образовање“, истиче Лукић за „Независне новине“.
По чему се разликују образовни системи Чешке и БиХ?
Разговор са њим искористили смо да сазнамо и колико се разликују образовни системи у Чешкој и Босни и Херцеговини, а Лукић истиче да чешки образовни систем наставницима даје много више повјерења.
„Професор има већу аутономију да креира наставу, прилагоди садржаје ученицима и бира методе рада. Много више се ради кроз пројекте, истраживање, теренску наставу и развој компетенција. С друге стране, Босна и Херцеговина има оно што ниједна реформа не може купити – људе. Имамо изузетне наставнике који, упркос бројним изазовима, свакодневно улажу срце у свој посао“, наводи он.
Како додаје, једни од других бисмо могли много научити.
„Чешка може научити ону људску топлину коју Балкан носи у школама, а ми можемо научити колико је важно вјеровати наставницима и дати им слободу да стварају“, каже он.
Коју поруку шаље младима?
Лукић је на крају разговора имао и поруку за све младе људе, савјетујући им да не дозволе да их страх побиједи прије него што уопште покушају.
„Пријавите се на стипендије, Ерасмус програме, размјене и међународне пројекте. Путујте. Учите језике. Упознајте свијет. Свако ново искуство мијења човјека. Увијек кажем да ће вас кућа чекати. Ваш град ће увијек бити ту. Али прилике неће чекати заувијек. Немојте дозволити да вас дефинише мјесто из којег долазите. Нека вас дефинишу ваше знање, ваш карактер и ваш рад“, поручује Лукић.
Како додаје, ако његова прича може макар једној младој особи дати храброст да пошаље пријаву за стипендију, оде на Ерасмус или направи први корак према својим сновима, онда је сваки изазов кроз који је прошао имао смисла.
