Наш геополитички приступ почива на неколико основа. Прва је Дејтонски мировни споразум, не као пролазни документ, него као међународни уговор који је донио мир и дефинисао БиХ као сложену државну заједницу, два ентитета и три конститутивна народа. Друга је уставна позиција Српске, која није поклон било кога, него резултат историјске борбе, политичке воље и међународног споразума.
Поручила је то у интервјуу за „Глас Српске“ вршилац дужности директора Канцеларије за међународну сарадњу Републике Српске Ана Тришић Бабић.
Додала је да је трећа основа национални и културни идентитет.
– Ми смо Срби, дио смо европске и хришћанске цивилизације и то се не може суспендовати ради било чијег политичког комфора. Четврта је рационалан интерес – сарадња са свима који поштују Републику Српску, Дејтон, договор и реалност. Зато смо присутни на важним адресама, разговарамо, градимо односе и на Истоку и на Западу, не пристајемо да нам било ко одређује са ким смијемо да разговарамо. Српска је мала, али није безначајна. Она је важна за регионалну стабилност, а њена стабилност зависи од тога да буде уважена, а не понижена. То је суштина наше политике – навела је она.
У посљедње вријеме се, као никада раније, отворено говори о геополитичком правцу Српске, а Тришић Бабић истиче да се, када је та тема на дневном реду, прво треба ослободити „једне погрешне формулације“.
Република Српска, тврди, више не тражи један геополитички правац као да мора да стане у нечији ред, прихвати нечију догму или да политички живот подреди туђем очекивању.
– Српска се, стицајем околности, те мудром и храбром политиком Милорада Додика, ослободила окова таквог размишљања. Не говоримо више о правцу у једнини, него о правцима у множини. То значи да Српска не пристаје да буде заробљена у лажним дилемама. Не прихватамо да нам неко каже да морамо да бирамо између себе и свијета, нити да односи са једнима морају значити непријатељство према другима. Не прихватамо да мала заједница, ако хоће да преживи и напредује, мора да се одрекне себе да би била прихваћена. Напротив, у данашњем свијету озбиљно се поштују они који знају ко су, шта хоће и неће. Српска је регионално и симболички препознат геополитички актер. Не зато што има огромну војну, економску или демографску моћ. Она је актер зато што има јасну политичку вољу, институционални континуитет, народ који зна шта брани и руководство које је показало да неће трговати суштинским интересима. У времену када се мијења глобални поредак, руше многе илузије униполарног свијета и поново отвара питање суверенитета, традиције, идентитета и права народа да сами одлучују, Република Српска има шта да каже – рекла је Тришић Бабић.
ГЛАС: Postоје и критичари који тврде да Српска нема право на већу дозу самосталности у домену спољне политике.
ТРИШИЋ БАБИЋ:Ту бих била прецизна: то најчешће нису критичари, него политичко Сарајево. А разлика је велика. Критичар полази од аргумената, од чињеница и жеље да се процес унаприједи. Политичко Сарајево, нажалост, у највећем броју случајева полази од потребе да Српској оспори свако право које не може да контролише. Та политика је од њих направила таоца туђих интереса. Када стално чекате готово рјешење споља, ви престајете да будете актер. Postајете инструмент. А Српска на то не пристаје. Не желимо бити ничији експонент. Не желимо ни да БиХ буде колонијални простор у којем се домаћи актери само постројавају пред туђим одлукама. Српска инсистира на томе да буде актер, јер онај ко је актер може да сачува себе. БиХ би могла имати рационалну и реалну заједничку спољну политику када би у Сарајеву постојала спремност да се дефинише у складу са уставном структуром и интересима три конститутивна народа. Али ако немате партнера за договор, не можете дозволити да вас туђа пасивност или сервилност одведе у политичко самоукидање. Српска мора имати простор за дјеловање, јер има одговорност према народу. Знамо надлежности БиХ и не тражимо хаос.
ГЛАС: Кажете да ће Српска успјети да врати неке надлежности и ојача аутономију коју је добила Дејтонским споразумом. Зашто сте увјерени у то сада, ако то не „пролази“ готово три деценије?
ТРИШИЋ БАБИЋ:Зато што ништа није јаче од идеје којој је дошло вријеме и истине коју је вријеме потврдило. А вријеме је потврдило да БиХ не може бити стабилна ако се гради против Српске, српског народа и Дејтона. То је суштина. Да се не лажемо, то није лака ствар. Није готова, није извјесна у смислу да се може десити сама од себе и није процес без ризика. Али политика која брани уставну позицију Српске више није усамљен глас који неко може да игнорише. Све више људи у међународној заједници разумије да је модел који је наметан у БиХ био погрешан, а полазио је од идеје да је могуће постепено испразнити Српску од надлежности, пренијети стварну моћ на ниво који нема унутрашњи консензус, а онда све то назвати функционалношћу. То је политичка обмана. Повратак надлежности није питање нечије политичке тврдоглавости, него враћања БиХ у оквир који може обезбиједити мир и стабилност. То је Дејтон. Увјерена сам да ће та идеја, корак по корак, добијати све више простора.
ГЛАС: Ко држи конце OHR-а? Сматрате ли да је та канцеларија на крају?
ТРИШИЋ БАБИЋ:OHR је цивилизацијски нонсенс. То је институција без демократског легитимитета и преседана у савременом свијету по дужини трајања и обиму политичког утицаја. Не постоји мјесто и епоха у посљедњих 150 година у којој је нешто слично трајало толико дуго након рата и сукоба, а да се још представља као нормалан механизам управљања. Конце држе они који у БиХ још виде простор за експеримент, а не за демократију. Они којима одговара да постоји један спољни инструмент који може, кад год политички договор не одговара одређеним центрима моћи, да прекине унутрашњи процес и наметне рјешење. OHR није само канцеларија. Он је концепт. Концепт колонијалног управљања, концепт суспендоване демократије и концепт сталне кризе. Да, сматрам да је тај концепт на крају. То не значи да ће нестати сутра ујутро, али значи да историјски истиче његово вријеме. Свијет се мијења. У том новом свијету Српска постоји као дипломатска и политичка чињеница. Њу можете вољети или не вољети, али је не можете избрисати. OHR, са друге стране, све више постоји као подсмијех концепту демократије, владавине народа и правне државе. И зато ће завршетак OHR-а бити добар не само за Српску, него и за БиХ у цјелини.
ГЛАС: Због чега не вјерујете да ће неправилности из мандата високих представника бити исправљене у мониторингу током приступања EU?
ТРИШИЋ БАБИЋ:Стратешко опредјељење Српске је да буде дио EU. Српска је у Европи, а имамо право да кажемо да је процес европских интеграција према БиХ у моментима био малициозан. Наша искрена жеља да будемо тамо гдје припадамо је злоупотребљавана као инструмент притиска. Бриселска бирократија је, нажалост, у више наврата покушала да ту жељу претвори у механизам политичког преобликовања БиХ и Српске. Није се тражило само да испунимо стандарде, него да постанемо нешто што нисмо. А ми нисмо и нећемо бити ништа друго до Срби који живе у Српској, у оквиру дејтонске БиХ, с правима, институцијама и идентитетом. Не тражимо туђе, али не дамо нашу Српску. И нисмо наивни да повјерујемо да је, поред Белгије, Њемачке, Аустрије и још децентрализованих европских држава, услов за европски пут то да се Српска сама поништи. То није европски стандард, већ политички захтјев упакован у европску фразу. Уклањање OHR-а из дневне политике и одлучивања био би предуслов за рационалан поглед EU на БиХ. Неправилности се исправљају тако што се престане с њима, врати поштовање Дејтона и домаћим актерима дозволи да преузму одговорност. Европски пут може бити успјешан само ако је заснован на реалности БиХ, а реалност БиХ је Дејтон.
ГЛАС: Да ли ће и под којим условима БиХ постати дио EU?
ТРИШИЋ БАБИЋ:Вјерујем да хоће, али то може постати само као оно што јесте, а не као оно што неко у Сарајеву или Бриселу жели да од ње направи. У овом мандату управо су представници Републике Српске урадили највише на европском путу. То је парадокс који многи не желе да признају. Они који се највише заклињу у EU, и у Бриселу и у Сарајеву, често су тај пут највише кочили. Зашто? Зато што га нису видјели као процес стандарда, договора и реформи, него као инструмент притиска на Српску. За нас европски пут није проблем. Проблем је када неко под европским путем подразумијева укидање Српске, пренос надлежности без договора, суспензију Дејтона и политичко дисциплиновање српског народа. На то никада нећемо пристати. Не постоји такав пут, ни европски ни било који други, због којег бисмо пристали да се сами укинемо. Ускоро ће постати јасно да се приступ мора промијенити.
ГЛАС: Једном сте рекли да је за Српску рационално и природно да има најбоље могуће односе и са САДи Руском Федерацијом, водећи се само сопственим интересима. Да ли су постојеће везе на том нивоу?
ТРИШИЋ БАБИЋ:За Српску је рационално, природно и одговорно да настоји да има најбоље могуће односе са свим великим и важним актерима, укључујући САД и Руску Федерацију. То није питање симпатија или емоција, него питање озбиљне политике. Мала заједница која живи на осјетљивом простору не смије себи дозволити луксуз да размишља догматски. Наш интерес је мир, стабилност, очување Српске, поштовање Дејтона, економски развој и политичка видљивост. Са свима који то разумију или су спремни да их чују, треба да разговарамо. Не постоји ниједан разуман разлог да Српска сама себи затвара врата. Наша политика је да врата држимо отвореним, али да кроз њих не улазимо погнуте главе. Односи са Руском Федерацијом су за Републику Српску важни, историјски, политички и дипломатски, али важно је да имамо отворене и садржајне односе са САД. Да ли су постојеће везе на нивоу на којем желимо да буду? Са некима јесу боље, с некима треба много радити. Али и ту се ствари мијењају. Српска је показала да не води политику ината, него интереса. Не тражимо да било ко прихвати све наше ставове без разговора. Тражимо да нас чују, да нас уважавају и да не полазе од унапријед написаних оптужница против Српске. Српска неће бити против Русије да би се неком доказала на Западу, нити ће бити против Запада да би било коме слала поруку. Ми смо за Српску. То је наша полазна и завршна тачка.
Улога
ГЛАС: Да ли је оснивање Канцеларије за међународну сарадњу Српске оправдано? Шта се од ње очекује у скоријој, али и даљој будућности?
ТРИШИЋ БАБИЋ:Оснивање није само оправдано, него је неопходно. Први задатак је да Српска буде присутна тамо гдје се о њој говори, да се чује њен глас и аргументовано и документовано представља њена позиција. То није паралелна дипломатија, како неки злонамјерно желе да представе. То је одговорна институционална комуникација са свијетом. Канцеларију видим као један од стубова међународног позиционирања Српске која није велика по територији, али је политички значајна, геополитички препозната и институционално зрела. То се не дешава само од себе. То је резултат политике предсједника Милорада Додика и институција, које су одбиле да буду пасиван објекат туђих одлука. Наша обавеза је да ту позицију учврстимо, проширимо круг пријатеља и партнера и покажемо да је Српска фактор стабилности, предвидљивости и рационалног дијалога.
