Вукашин Лале, некадашњи помоћник директора Ваздухопловног завода „Орао“, покренуо је арбитражни поступак против Републике Словеније.
Случај ће одлучити судбину дуга од око 13,6 милиона КМ у вези са војним пројектом реализованим у Либији.
Спор који је покренут пред Међународним центром за рјешавање инвестиционих спорова (ИЦСИД) произлази из пословног односа из осамдесетих година прошлог вијека, који је укључивао Завод „Орао“ и словеначку компанију Смелт Interнатионал.
Како су 2006. године писали словеначки медији, Смелт Interнатионал (данас ГИО Техника) ангажовао је осамдесетих година Завод „Орао“ у вези са војним пројектом реализованим у Либији.
Након спора и раскида сарадње, 1991. године суд у Београду пресудио је да Смелт дугује „Орлу“ осам милиона долара. Већ 2006. године медији у Словенији писали су да тај износ са каматама износи чак 20 милиона долара.
Детектору су у писаном одговору крајем јула 2026. године из Државног правобранилаштва Словеније навели да је дуг касније проглашен застарјелим.
Арбитражни поступак, којим покушава да напlatи тај дуг, а који је покренуо Вукашин Лале, евидентиран је 24. јуна ове године у регистру ИЦСИД-а, тијела које дјелује у оквиру Свјетске банке у Вашингтону.
Лалета у овом случају заступа адвокатска канцеларија Игњачевић-Тодоровић из Београда, која је у писаном одговору потврдила да је арбитража против Словеније покренута због поступања словеначких органа и судова у вези са признањем и извршењем арбитражне одлуке.
„Према ставу тужиоца, начин на који су вођени и окончани поступци извршења у Словенији, укључујући одлуке којима је извршење онемогућено, довео је до повреде обавеза Републике Словеније према међународном уговору о заштити инвестиција. Тужбени захтјев се, између осталог, заснива на наводној повреди стандарда правичног и равноправног третмана и ускраћивању правде“, наводи се.
У одговору се додаје да ИЦСИД трибунал неће поступати као жалбени суд у односу на словеначке судове нити ће једноставно поново одлучивати о примјени словеначког права.
Његов задатак, како се наводи, биће да утврди да ли је поступање које се приписује Републици Словенији представљало повреду њених међународноправних обавеза према инвеститору.
Поред износа од око 13,5 милиона КМ, тужилац захтијева и камату, као и накнаду трошкова арбитражног поступка, наводе адвокати Милица Игњачевић и Александар Тодоровић.
„Због тога се наведени износ не може сматрати коначном укупном вриједношћу спора, будући да ће укупан износ зависити и од обрачуна камате до дана евентуалне испlatе, као и од одлуке трибунала о трошковима.“
Предмет је у почетној процесној фази, односно у фази конституисања арбитражног трибунала.
Позадина спора
Позадина спора је начин на који су словеначки судови примијенили правила о застарјелости.
Према ставу тужиоца, који преноси адвокатска канцеларија, не ради се само о неслагању са исходом једног домаћег судског поступка, већ о томе да је цјелокупно поступање у вези са извршењем арбитражне одлуке онемогућило дјелотворну заштиту и остварење права која произлазе из те одлуке.
„Република Словенијаће имати могућност да изнесе своје аргументе, укључујући аргументе који се односе на застарјелост и поступање домаћих судова. Да ли је то поступање достигло праг повреде међународног права представља питање о којем ће, након разматрања аргумената и доказа обје стране, одлучивати арбитражни трибунал.“
Државно правобранилаштво Словеније потврдило је да је Вукашин Лале поступак покренуо на основу Споразума између Босне и Херцеговине и Републике Словеније о узајамном подстицању и заштити улагања (БИТ).
Вукашин Лале у телефонском разговору није желио детаљније говорити о овој теми, упућујући новинаре на адвокате који га заступају.
Како је „Орао“ радио у Либији?
Војни аналитичар Хамза Вишћа подсјећа да је намјенска индустрија бивше Југославије (СФРЈ) имала широм отворена врата за продају наоружања, а ЈНА за пружање обуке и демонстрацију употребе наоружања и опреме у земљама широм свијета, те да је са Либијом имала посебно развијене односе.
„И фирме ван намјенске индустрије једнако су изводиле озбиљне пројекте за потребе војних и цивилних органа власти у земљи домаћина, од брана и фабрика воде до далековода, поѕемних објеката и складишта. Могло се десити да посао склопи субјект из намјенске индустрије, а да извођење или дио радова повјери цивилној фирми из Југославије, али и из других земаља.“
За случај арбитраже Вукашина Лалета против Словеније каже да је могуће да нови власник фирме покреће арбитражни поступак ако је приликом куповине „Орла“ евидентиран тај дуг.
„Има и оних који купују (јефтино) туђе дугове и у процесима арбитраже их наплаћују. Субјекти намјенске индустрије склапали су послове по основу међудржавних споразума о сарадњи, па и у области намјенске индустрије“, навео је Вишћа.
Он је подсјетио да је споразуме у области војне сарадње и намјенске индустрије најчешће потписивао савезни секретар за одбрану.
Војни аналитичар Берко Зечевић, објашњавајући тадашњу праксу, рекао је да су уговори према којима су предузећа из бивше Југославије радила у Либији ишли преко Савезне дирекције за промет робом – Yугоимпорта – у Београду.
„Значи, то је та институција која је контролисала све – уговоре, новац, заступање… Није се могао склопити никакав уговор између било које фирме која се бавила војним производима, а да то не иде преко Yугоимпорта. Они су у оквиру себе имали Народну банку, војну банку, и склапали су се уговори. И сав новац прво дође у ту банку, па онда неко вријеме проведе у тој банци, и онда се касније врши расподјела“, навео је он.
Како је додао, у републикама су постојале поједине фирме које су представљале нижи ниво у том систему.
„Тај нижи ниво је онда са СДPR-ом преговарао о томе, о заступању и незаступању одређене фирме у републици за посао за који гарантује Југославија“, рекао је Зечевић.
Спор након распада Југославије
Према његовим ријечима, распадом бивше Југославије покренут је и спор.
„Али не може појединац покренути спор. Извршено је разграничење између држава, шта којој држави припада, бар оно чега се ја сјећам када је ријеч о дуговима који су остали према некој држави“, рекао је он.
Коментаришући чињеницу да је поступак сада покренуо појединац, Зечевић сматра да је ријеч о спорном случају.
„То је све муљавина. Ако је ‘Орао’ био ангажован, онда је зато СДPR преговарао са овом словеначком фирмом која је уговорила посао који је опет СДPR наѕирао. И овај човјек апсолутно не може да се појави, нема основ за то, никакав“, сматра Зечевић.
Додао је да би другачије било једино ако „постоји свјестан систем да се добију неке паре“.
„Да се затвори неки круг. Нечега“, рекао је он.
Историјат бијељинског „Орла“
Ваздухопловни завод „Орао“ основан је 1944. године у Панчеву као радионица за поправку авионских мотора.
У Рајловац код Сарајева пресељен је 1949. године, а током наредних деценија специјализовао се за ремонт турбомлазних мотора.
Добио је лиценцу за производњу и ремонт мотора Випер, који су уграђивани у авионе Орао и Галеб, као и мотора за МиГ-21.
Комплетна опрема, машине и техничка документација дислоцирани су из Рајловца, а од 1996. године Завод наставља рад у Бијељини, гдје се и данас налази.
Раније осуђени због извоза опреме у Ирак
Према писању медија, у јулу 2004. године Основни суд у Бијељини осудио је шест руководилаца „Орла“ и пет цариника због илегалног извоза наоружања и опреме у Ирак.
Међу осуђенима били су и Вукашин Лале, који је тада осуђен на пет мјесеци затвора, те бивши директор Завода Milan Прица, који је осуђен на 18 мјесеци затвора.
Влада Републике Српскенедавно је одлучила да прода удио у фабрици намјенске индустрије „Орао“ из Бијељине.
Из „Орла“ до завршетка текста нису одговорили на питања Детектора о арбитражном поступку који је покренуо Вукашин Лале, нити да ли компанија учествује у овом или неком другом поступку.
