БРИСЕЛ, БАЊАЛУКА– Босна и Херцеговина се све више удаљава од европског пута, а главни проблем је што нико нема рецепт како земљу вратити на тај пут.
Европска комисија је недавно представила извјештаје о стању проширења у земљама кандидаткињама, а БиХ је добила најлошији извјештај у историји, што потврђује потребу за новим приступом.
Европска комесарка за питања проширења Марта Кос изјавила је у Европском парламенту да је за БиХ потребан посебан приступ јер досадашњи модел не функционише. Посебно је указала на нефункционалност власти на нивоу БиХ, немогућност постизања договора и одржавања коалиције, те поставила питање да ли ће будуће власти моћи наставити спровођење европских интеграција.
Словеначки експерт за европске интеграције Фарис Кочан истиче да је оцјена Косове закасњело признање да политика условљавања није дала резултате. Он наводи да проблем није у неразумијевању европских критерија од стране домаћих политичких актера, већ у томе што испуњавање тих критерија често није у складу са њиховим интересима.
Кочан сматра да су одговорни и домаћи политички актери и Европска унија, али првенствено домаћи лидери. EUје претпостављала да ће комбинација политичког условљавања, финансијских потицаја и перспективе чланства мијењати понашање елита, али није уважавала да институционална фрагментација и могућности блокирања одлука представљају изворе политичке моћи у БиХ.
Он додаје да је додатни проблем то што је БиХ кандидатски статус добила због геополитичких околности, без испуњавања реформских услова, што је довело до закључка домаћих елита да се политички напредак може остварити и без институционалне трансформације.
Што се тиче новог приступа EU, Кочан сматра да он не значи стављање БиХ под „европско старатељство“, већ да би требало повезати конкретне реформе са непосредним користима за грађане, ојачати институционалне капацитете и смањити могућност блокада од стране појединачних политичких актера.
EU је до сада примјењивала неколико модела према БиХ: од посебног третмана након рата, преко препуштања иницијативе домаћим лидерима, фокусирања на економију и животни стандард, до стратегије западног Балкана и нове методологије проширења. Међутим, ниједан од тих приступа није довео до значајнијих реформи због недостатка спремности домаћих лидера.
Посљедња фаза укључује значајна средства из Плана раста за припрему БиХ за европске интеграције, али ни то није мотивисало домаће лидере да покрену реформе.



