Сандро Силајџић стигао је у Сједињене Америчке Државе као петогодишњак, бјежећи од рата у Босни и Херцеговини.
Његов животни пут, деценијама чврсто везан за Детроит и околину, нагло је прекинут због америчке имиграционе политике.
Након 30 година проведених у САД-у, кроз терористички напад 11. септембра, економску кризу 2008. године и живот дубоко интегрисан у америчко друштво, Силајџић је постао мета ригорозне политике службе ИЦЕ. Због једног прекршаја из средњошколских дана, који је деценијама био архивиран као безначајан, промјена политичке климе под администрацијом Доналда Трампа претворила је његов живот у кафкијанску ситуацију.
Ухапшен је на аеродрому док је покушавао продужити документе, задржан осам и по мјесеци у притворским центрима, а потом депортован у Хрватску – земљу у којој практично никада није живио и чије сјећање чува само у фрагментима. Рођен у Дервенти, Силајџић данас хода загребачким улицама са фасциклом пуном докумената, покушавајући се снаћи у административном лавиринту који не препознаје његов специфичан статус. Без адресе не може добити документа, а без докумената не може пронаћи стан нити посао.
У наставку доносимо његову исповијест за Вечерњи лист, о систему који га је одбацио, мјесецима проведеним иза решетака и борби за голи опстанак у Хрватској која му је потпуна непознаница.
Шта се у ствари догодило? Зашто сте Ви сада у Хрватској?
Депортован сам из Америке. Према новом закону, ако си икада имао проблема са законом или документима, а изађеш из Америке, при повратку те могу ставити у процес депортације. Мој случај је сљедећи: у САД сам дошао као петогодишњак, избјеглица из БиХ. У средњој школи једном су ме зауставили полицајци, а ја сам код себе имао врећицу марихуане. Осуђен сам на условну казну 2007. Након њеног истека живот ми је наставио тећи нормално. Имао сам зелену карту, сви документи били су ми важећи, након средње школе пронашао сам посао, с временом сам у њему напредовао… Доласком Доналда Трампа на власт, тај детаљ из младости одједном је постао огроман проблем.
Јесте ли икада прије због њега имали проблема?
Прије десетак година пријатељ ме звао да идемо на неколико дана одмора у Костарику. Кад смо се вратили у Америку, агент на аеродрому почео ме испитивати: „Јеси ли икад био у затвору? Јеси ли икад кажњаван?“ Рекао сам да јесам, давно, прије више од 15 година. Питали су ме јесам ли икада био на имиграцијском суду. Рекао сам да нисам, јер то није била нека опасна ситуација, него увјетна казна из младости. Међутим, тај агент је рекао да ће ме за сваки случај послати пред имиграцијског суца, да он види што даље. То је било 2014. године. Од тада сам се сваке године, док се суд не ријеши, требао јављати на аеродром да ми продуље привремене документе. У то вријеме нисам имао одвјетника. Мислио сам – говорим енглески, знам њихов систем, изаћи ћу пред суца и рећи да је ово безвезе, да ме агенти на аеродрому само малтретирају и да идемо даље. Тада још није било назнака да би ишта могло поћи криво.
У Америку сте дошли као дијете избјеглица из БиХ, али с хрватским држављанством?
Тако је. Рођен сам у Дервенти 1989. године. Готово цијели рат провели смо у БиХ, а задњу годину у Макарској. Мајка ми је причала да смо били у кампу којим је управљала Хрватска војска и да су јој тамо неки УН-ови војници рекли да постоји црквени програм преко којег су људи добивали избјеглички статус у Америци. Извадила ми је хрватску домовницу, обавила процедуру и ми смо по тој основи дошли у САД у просинцу 1995. Прво смо отишли у Дејтон. Тамо нам је једна црква дала смјештај и најосновнију подршку. Ја сам кренуо у школу, учити енглески, а мајка и бака су покушавале наћи посао. Након двије године мајка је чула да у Мичигену има пуно наших људи па смо се преселили у Трентон, у предграђу Детроита. Тек тамо почели смо прави живот. Након средње школе почео сам радити за једну камионску компанију као диспечер и брокер. Проналазио сам терете за камионе – аутодијелове, храну, било што што стане у приколицу. То бих онда давао нашим возачима или продавао другим компанијама. Добро смо живјели, имали смо све. Имали смо и кућу, али 2008. била је она велика криза с банкама. Повећали су камате и мајка је изгубила кућу па смо прешли у стан. Мајка ми је умрла 2018., а бака још 2004. Обје су имале рак. Сада сам сам. Немам браће ни сестара. Имао сам пуно пријатеља у Америци, радио сам, имао дом… све сам изгубио.
Да ли сте се икада бојали да бисте могли завршити у имиграционом притвору?
Не, јер сам имао све потребне документе. Знао сам да постоји тај „мали криминал“ из младости, али у Америци се у међувремену много тога промијенило, трава је сада легална, продаје се у трговинама. Кад сам био у средњој школи, није било проблема ако имаш до 30 грама, али ја сам имао 36 грама. Због тих шест грама вишка испало је да сам прекршио федерални закон. Судац ми је објаснио како је све више од 30 грама исто као да си имао 300 или 3000, али било му је јасно да нисам никакав криминалац и дао ми је само увјетну казну, да се опаметим. Када је истекла, наставио сам нормалан живот, плаћао порезе… Након тог заустављања на аеродрому 2014. увијек бих прије пута назвао граничну полицију, типа: „Хеј, људи, могу ли напустити земљу?“ А они би рекли: „Да, само нека ти потпишу увјетни улазак кад се вратиш.“ То је био процес од петнаестак минута, потпишу ти документ, ударе печат и добро дошао кући.
Када су се ствари промијениле?
Када је Доналд Трумп поновно постао предсједник у сијечњу 2025. Мој једногодишњи документ истјецао је 1. свибња. Ја сам тог дана прије посла отишао на аеродром продуљити документе и тада су ме ухитили. Цијели дан су ме држали у интернационалном дијелу аеродрома, оном за имигранте, а навечер су ме ставили у ћелију. Ујутро су рекли: „Добили смо позив од ИЦЕ-а да те задржимо. Наш надређени хтио те пустити, говорили смо им да не видимо проблем, али шефови у ИЦЕ су инзистирали да те задржимо и одведемо у притвор.“
То су вам рекли гранични полицајци?
Да, то су двије одвојене агенције – гранична контрола, која је цијело вријеме била задужена за моје документе, хтјела ме пустити. Међутим ИЦЕ је инзистирао да ме одвезу у Yоунгстоwн, окружни затвор у Охају. Тамо је поновно покренут мој случај, иако сам скоро читав живот провео у Мичигену и све ми је било тамо. Одвезли су ме на имиграцијски суд у Кливленду, код потпуно новог суца, који ми је одбио одредити јамчевину јер сам као клинац имао казнену пријаву. Други разлог био је тај што сам напуштао земљу. Нису ме сматрали држављанином ни особом која стално борави у САД-у. По новоме, ако и накратко изађеш из земље, ти си само странац који се враћа, могу с тобом што пожеле.
Шта је то значило за ваш случај?
За почетак, да цијелу правну битку морам водити из затвора, без правог контакта с вањским свијетом и правних савјета које бих вани могао добити. Укупно су ме држали осам и пол мјесеци. Мјесец и пол у Охају, у окружном затвору, гдје имаш Американце, имигранте, криминалце, све је помијешано. Онда су ме 15. липња ставили у авион и вратили у Мицхиган, у којем су управо отворили детенцију за људе које ухићује ИЦЕ. Стигао сам други дан након отварања. Био сам тамо од 16. липња па све до 7. сијечња ове године.
Како бисте упоредили услове живота и третман у та два објекта?
У окружном затвору с мијешаном популацијом било је грозно. Тамо су били најразличитији људи, овисници, криминалци, а чували су нас углавном полицајци и шерифи. Стално су избијале тучњаве, људи су се дрогирали усред затвора. Хранили су нас јако, јако лоше. Имали смо могућност купити додатну храну, кредит за телефон и грицкалице два пута тједно, што сам могао захваљујући новцу који су ми слали пријатељи из Америке, али свеједно сам изгубио 11 килограма у само мјесец и пол. Било је и јако хладно, а ноћу је било тешко дисати јер зрак не циркулира па само удишеш тај грозан, загушљив смрад. То је био пакао. Кад сам отишао у детенцијски центар, било је потпуно друкчије. Тамо су само имигранти. Нитко се не дрогира. Није било превише прљаво, али био је затвор. Двапут дневно могао сам изаћи у двориште. Храна је била углавном шпањолска – тацоси, фајите. Добра ствар била је и што бих ушао у ћелију и ишао спавати у поноћ, а врата би отварали у 5 ујутро. У окружном затвору закључали би нас у 18.30 и нисмо могли изаћи из собе до 7.30. То је баш било превише.
Какви су били чувари у том затвору ИЦЕ?
Већина њих били су фришко запослени службеници који су донедавно радили у Wалмарту или локалној трговини. Они су се према нама односили с поштовањем јер су били свјесни да се у суштини не разликујемо од њих. Неки су нам отворено говорили: „Не третирамо вас као криминалце јер ви то нисте, ви сте само задржани.“ То је главна разлика – у окружном затвору носиш наранчасто одијело и третирају те баш као криминалца. Службеници не разговарају с тобом, не желе ти помоћи. У детенцији ИЦЕ били смо подијељени у плаве униформе, што значи благи злочин или без злочина, и црвене, за озбиљније оптужбе. Мене су ставили с плавима. То су углавном били сасвим обични људи. Упознао сам типа, био је возач камиона. Имао је радну дозволу, а онда су донијели закон – нитко с радном дозволом више не смије возити камион, сада мораш имати и зелену карту. Ако немаш зелену карту и возиш камион, ухватит ће те на цести и стрпати у затвор. Тај је човјек имао пет камиона, бизнис, кућу од пола милијуна долара. Све, а сад је унутра. Било је и пуно људи који су илегално прешли границу. Пуно Венезуелаца, пуно људи из Африке, не превише с Балкана. Упознао сам само четверо наших људи, а било је око 500 притвореника тамо гдје су ме држали.
Какве су биле њихове приче, тих људи с Балкана?
Један господин био је из Албаније. Оженио се Американком, чекао зелену карту, а онда је једнога од његових радника из Венезуеле ухватио ИЦЕ. Он се појавио да покупи радни комби и тада су и њега привели. Сјећам се да је имао јако скупог одвјетника. Још увијек се бори за свој случај из затвора, а стигао је у српњу. Други господин био је из Црне Горе. Возио је камион, зауставили су га и ухитили, иста ствар. Имао је радну дозволу, али су га одвели. Дакле, имаш мјешавину људи с легалним документима којима је допуштен боравак у Америци, а ухићују их, и људе који су прешли границу илегално, без докумената. Слушао сам приче како ИЦЕ упада људима у куће и само их одводи.
Да ли сте пратили случај убојства Ренее Ницоле Гоод у Минеаполису?
Да, био сам на аеродрому с два агента ИЦЕ кад се то догодило. Таман су ме враћали у Хрватску. Ја сам био у шоку. Они су сматрали да су њихови колеге били у праву што су то учинили. Гледали су убојство те жене и рекли да је оправдано. Никад то нећу заборавити.
Цијели сте живот провели у Америци. Ако смијем питати, како то да немате држављанство?
У САД смо дошли 1995. године. Процес је такав да чекаш пет година, па аплицираш за држављанство. Мама и ја дошли смо у имиграцијски центар да започнемо тај процес 11. рујна 2001. у 8 ујутро. Торњеви близанци погођени су негдје између 9 и 9.30 истога дана. Сјећам се да су амерички војници ушли у зграду с пушкама и рекли: „Федерални лоцкдоwн. Сви ван. Данас нема интервјуа, нема ничега. Затварамо зграду. Догодио се терористички напад.“ Од тог дана стално смо били у неком процесу за држављанство. Задњи пут кад сам провјеравао мамин статус, били смо у процесу финализације и чекали на заклетву. То је онај дио кад предаш зелену карту, положиш присегу и постанеш држављанин. Дошли смо тако близу, али мама је преминула 2018. и ја сам тада требао покренути процес испочетка. Међутим, остао сам потпуно сам и то ме емотивно покосило. Сјећам се да сам само радио и покушавао се опоравити. Онда су 2020. и 2021. дошли ЦОВИД-19 и остали проблеми и поновно се није могло ништа обавити. А није се ни чинило пресудним јер сам био ситуиран, имао сам хрватску путовницу за путовања свијетом и зелену карту за повратак кући. То је функционирало све до тог јутра када сам дошао на аеродром по продуљење докумената. И никад се нисам вратио.
Како су на ваше хапшење реаговали ваше колеге, пријатељи?
Како су ми одузели телефон, прво нису ни знали што се догодило. Морали су ме пребацити, обрадити у затвору, и док сам добио право на позив, прошла су два дана. Тада сам им само успио рећи да ће ме задржати и да не знам ништа више од тога. Били су у шоку као и ја. У тој твртки радио сам три године и знали су сваки пут кад бих ишао на аеродром на провјеру и продуљење докумената. Нису очекивали да ћу једнога дана бити депортиран. Хтјели су помоћи, само нису знали како. Када је након осам и пол мјесеци стигло рјешење да ме шаљу у Хрватску, с десетогодишњом забраном уласка у САД, нитко није могао вјеровати да се то заиста догађа.
Колико уопште познајете Хрватску, Загреб? Сјећате ли се боравка овдје?
У Загребу сам био само једном у животу, 2017. године када сам из Америке отишао на путовање Еуропом. Слетио сам у Загреб па сам отишао у Дубровник. Био сам овдје и један дан кад сам се враћао у САД, јер ми је лет био из Загреба. Дакле до ове ситуације, ја сам само два дана у својем одраслом животу провео у Загребу. Мало се сјећам рата и да смо били у Макарској, али имао сам пет година па су то само дјелићи сјећања. И сада када сам одједном ту, покушавам суспрегнути осјећаје јер ако будем емотиван, радит ћу погрешке. Трудим се остати фокусиран, ходам градом, покушавам упознати крај. Хвала Богу што говорим језик. Могу мало и читати, то помаже. Успоређујем Загреб с Цхицагом, јер и тамо пуно људи хода, а у Америци нема пуно градова у којима људи пјешаче. Покушавам стећи пријатеље, упознати људе, што је врло изазовно јер сви некамо иду с неким циљем. Имају слушалице, у свом су свијету и не желим им сметати. Трудим се разговарати с ким могу, али не форсирам ништа. Можда би било друкчије да имам 20 година, али у нашој доби већ сватко гледа своја посла.
Покушавате ли наћи посао у Хрватској или на даљину, у Америци?
Обоје. Јако бих волио пронаћи посао овдје, али мислим да ми прво треба стан. Покушао сам се обратити социјалним службама и сви ми говоре да морам имати стан или адресу прије него што добијем било какву помоћ. Па сад покушавам видјети могу ли наћи посао на даљину у Америци, гдје још увијек имам банковни рачун и плаћам порез, уштедјети новац, унајмити стан… Имам добре преговарачке вјештине. У камионској индустрији био сам готово 18 година. То је оно чиме се бавим – договарање послова и диспечерство. Прије сам радио у творници аутодијелова, али овдје нисам видио такве творнице, нема Форда или Тоyоте у којима бих могао радити физичке послове. Говорим енглески и хрватски. Можда бих могао наћи нешто у угоститељству. Али проблем је што ме овдје нитко неће запослити само с путовницом, а то је једини документ који имам.
То је „квака 22“, јер без адресе је тешко наћи посао, а не можете добити трајан смјештај без прихода. Тај проблем имају и хрватски бескућници.
Баш сам у лимбу. Дајем све од себе, од јутра до мрака. Покушао сам контактирати и неке агенције за смјештај, али све је слијепа улица. Отишао сам у полицију да се пријавим, а службеница ми је рекла да морам имати адресу становања. Ја јој кажем: „Госпођо, ја немам адресу. Управо сам депортиран. Боравим у једној соби.“ А они кажу: „Па, не можемо вам помоћи.“ Тако да нисам успио ни извадити особну исказницу, а камоли ишта друго. Соба ми важи само до суботе па покушавам смислити извор прихода, бар неки кратки посао, јер вријеме истиче.
Да можете натраг у Америку, с обзиром на све што сте прошли, бисте ли се вратили?
Тешко питање. Предсједник је јако лош, дакле, политички – не, али због ресурса – да. Јер бих могао наћи посао, имам код кога одсјести… Тамо је цијели мој живот. Свој стан у Детроиту отказао сам прије три тједна. Испразнили смо га и то је био болан тренутак. Док сам био у затвору, пријатељи су ми помагали око најма, а и станодавац ми је излазио у сусрет јер смо сви били увјерени да ћу се вратити. С друге стране, одвјетник ми је узео новац и изгубили смо, након чега је престао сваки контакт. Није он био тип који ће се борити за мене. Видио је само „он је у имиграцијском, не може ван, узет ћу му паре.“ Дао сам му готово 14.000 долара.
Јеси ли икада покушали добити подршку од хрватске амбасаде?
Звао сам их у Чикагу, нису били од помоћи. Морам им се јавити, надам се касније данас, да видим има ли каквих прогноза, али заправо су ми рекли да покушам са свим тим социјалним службама које су ме већ одбиле. То је нова ситуација и за хрватске власти. Кад сам слетио у Загреб, полицајка је ушла у аутобус, прозвала моје име. Одвезла ме до аеродрома и видјело се да су и она и њезини колеге помало шокирани. Нису имали никакве протоколе. Заправо су само хтјели постављати питања. Узели су ми путовницу, саслушали причу и рекли: „У реду, слободни сте.“ Кад сам их питао камо да идем, рекли су: „То је ваш проблем. Ми смо с вама завршили.“ Нису ме видјели као пријетњу. Нисам имао отворених оптужница. Нису ме могли ухитити. Држављанин сам па су ми дали путовницу и рекли: „Слободни сте. Камо ћете, то је ваш проблем.“
Је ли вас то изненадило?
Да, јер нитко не помаже људима. Рецимо да сутра овдје депортирају 10.000 Хрвата. Они немају камо отићи. Ако немају подршку, ако немају пријатеље који им помажу, бит ће на улици. Отишао сам у социјалну службу, по храну и све то. Рекли су: „Не можемо вам помоћи.“ Без новца, без хране, без склоништа, ништа. А ја сам хрватски држављанин. Што кажете на то? Америчка ће влада илегалним имигрантима дати 1000 долара да се одрекну свих својих права и врати их кући, али у оваквој ситуацији, у којој су људи попут мене цијели живот провели у САД-у, заправо не нуде ништа. Твоја земља чије држављанство имаш исто неће учинити ништа. То је један велики неред.
С обзиром на готово безизлазну ситуацију, дјелујете необично мирно. Који су вам сљедећи кораци?
Захвалан сам на ведром духу. Свакодневно идем на разговоре за посао. Активно тражим мјесто за боравак, цимера или стан. Кад добијем адресу, могу кренути у процес вађења свих докумената и видјети колико ће Хрватска бити љубазна према мени. Покренуо сам и ТикТок канал на којем покушавам испричати своју причу. Можда то помогне у подизању свијести о овом проблему. Моја е-маил адреса је [email protected]. Ако итко има идеју како даље, адресу, посао, бит ћу неизмјерно захвалан. Све што желим је нормално живјети и радити.
