БАЊАЛУКА– Позив лидера СНСД-а Милорада Додика да сви политички представници из Републике Српске имају заједнички наступ у Сарајеву наилази на различите реакције, јер су неке опозиционе странке такву идеју већ искључиле, док су друге неодлучне или се не оглашавају.
Додик је крајем прошле седмице предложио да политичке странке из Републике Српске заједнички наступају на нивоу институција БиХ, уз усаглашене политике. Он је навео да СНСД очекује избор четири делегата у Дом народа Парламентарне скупштине БиХ, са могућношћу петог делегата који може бити и из опозиције.
„Понудићу једну широку пlatформу свима. Кад кажем пет, ја то мислим да може и опозиција да има“, рекао је Додик.
На питање о могућности формирања заједничког Савјета министара у којем би учествовали СНСД и опозиционе странке из Републике Српске, Додик је рекао да нема ништа против, али да је неопходан договор о политикама.
Из СДС-а, Бранко Блануша је изјавио да та странка још није донијела одлуку о учешћу у разговорима о заједничком дјеловању странака из Републике Српске, те да ће о томе расправљати Предсједништво СДС-а.
Бивши предсједник СДС-а Мирко Шаровићје изјавио да заједничко учешће на нивоу БиХ не би аутоматски значило улазак опозиције у власт у Републици Српској, док је Маринко Божовић, кандидат СДС-а за члана Предсједништва БиХ, одбацио сценарио формирања заједничке власти свих странака из РС на нивоу БиХ, сматрајући да би то легитимисало издаје и уништавање Републике Српске.
Небојша Вукановић, лидер Листе „За правду и ред“, поручује да ни под којим условима неће правити власт са Додиком и СНСД-ом, јер би то представљало издају гласача.
Став Покрета „Сигурна Српска“ није познат, јер је најављено да ће лидер странке Драшко Станивуковићдати изјаве медијима на обиљежавању годишњице постојања Покрета.
Политиколог Стефан Личина упозорава да национални консензус на нивоу БиХ није исто што и коалициони споразум, те да би заједничка власт могла СНСД-у донијети јачу преговарачку позицију и слабију политичку конкуренцију, док би опозиција преузела одговорност без сразмјерног утицаја на одлуке. Он сматра да би договор требало дефинисати јасном јавном пlatформом и обавезама, а не бројем подијељених функција, те да јединство не смије бити изговор за уклањање политичке алтернативе.
