Саша Миливојев, новинар и писац родом из Александрова, који већ дужи низ година живи и ради у Дубаију, нестао је 25. фебруара баш у моменту немира и сукоба на Блиском истоку.
Његова породица покушавала је безупјешно да ступи у контакт с њим, обраћали су се и амбасадама, Министарству спољних послова, али одговора није било.
Саша се послије 25 дана појавио. Био је, каже, изолован, ухапшен и мучен у затвору у Дубаију.
Међународна потрага и први контакт
Након 25 дана међународне потраге за несталим лицем, држављанином Србије, портал Нова.рс ступио је у контакт са Сашом Миливојевим који је испричао какву тортуру је преживио у граду који је до скора био његов – у Дубаију.
У тренутку кад је Иран напао земље Залива и кад су пале прве бомбе на Дубаи – забринута породица и пријатељи изгубили су контакт са Сашом и почела је паника.
Пријава нестанка и дипломатски покушаји
Нестанак је пријављен полицији, Интерполу, Министарству спољних послова Србије, амбасадама Србије у Абу Дабију, Ријаду, Техерану, Кувајту, Бахреину.
Миливојев је ухапшен у Дубаију након повратка из Ирана, гдје је дуже време боравио у Ширазу и појављивао се у иранским медијима са његовом пјесмом на персијском језику „Геноцид у Гази“.
Техеран Тајмс је на насловној страни објавио његову колумну о хуманитарној катастрофи у Гази.
Након повратка у Дубаи, а због ратних тензија у региону, ухапшен је под оптужбама да је сарадник иранске Сепах службе (Корпус Исламске Револуционарне гарде).
Одвођење у пустињу и пријетње
„Ставили су ми лисице, везали ми очи црном маском да ништа не видим, и из полицијске станице луксузним џипом возили ме у непознатом правцу кроз пустињу. Сећам се успона аутомобила узбрдо, претили су ми смрћу, мислио сам да су ме одвезли негде да ме баце низ неку литицу. Плакао сам и молио да ме не убију, а они су се смејали и говорили ‘можемо и да те убијемо'“, прича Миливојев за портал Нова.
Испитивања и тортура у самици
Како даље објашњава, одузели су му мобилни телефон и све ствари, а потом га стрпали у самицу.
„Стрпали су ме у страшну самицу, тамницу и испитивали сатима више дана, претили ми батинама и робијом од 10 година. Тражили су од мене да признам нешто за шта нисам крив, да радим за Сепах, да ме они плаћају као агента на терену, да преносим осетљиве информације о ратним бродовима у Заливу. А ја нисам имао шта да признам“.
Контакти са Сепахом
Истина је, додаје, да је имао контакте са Сепах.
„Они су ме звали кад сам продужавао иранску визу. Звали су ме на ручак пријатељски, говорили ми да им је част што је аутор попут мене у Ирану и да желе да ме угосте. Питали су ме шта заједно можемо да урадимо за Палестину, а ја сам им рекао да ја немам никакву моћ, само таленат за писање. Дакле, они стоје иза мојих објава у иранским медијима, где сам се појавио као слободан, независан аутор, као песник, уметник, новинар колумниста, мислилац. И ништа више од тога“, испичао је.
Притисци и неизвјесност
Наглашава да не пише да би зарадио новац, него да би помогао другима.
„Веровао сам да моја песма ‘Геноцид у Гази’ може да сломи неко битно срце у свету. Сва та објашњења нису вредела, мучитељи су наставили да ме муче и претили ми да су они ‘владари света’, да ниједна амбасада, ниједан политичар, ниједна организација за људска права, неће моћи да ми помогне да изађем из њиховог затвора.“
Захвалност и могући дипломатски притисци
„Али неко ми је помогао, не знам ко, сви су звали Абу Даби и Дубаи због мене, могуће је да је било и дипломатских притисака“, прича он.
Захваљује се родитељима, брату и свим пријатељима који су бринули и борили се њега.
„Захваљујем се и Министарству унутрашњих послова Србије и свим амбасадама у региону Блиског истока, руским, турским и египатским службама безбедности.“
Психички слом и борба за опстанак
„Не дај Боже никоме да робија невин, нема веће трагедије и греха, била је то неподношљива тортура, плашио сам се да ће заиста да ме држе тамо 10 година, такав живот би био бесмислен“.
Размишљао је, додаје, и о самоубиству.
„Размишљао сам како да разбијем неко стакло и да пресечем вене и како да се убијем, а да то буде физички безболно. Али с друге стране, веровао сам да је немогуће да на овом свету не постоји баш никаква правда. Непрестано сам се молио Богу и дозивао све свеце у помоћ, и на зидовима са једним шрафом урезивао текст ‘Боже помози'“.
Депортација и укидање визе
Након 23 дана мучења у самици, речено му је да путује за Београд.
„Депортација. Неправедно су ми укинули Голден визу. Нико никада у историји Емирата није писао о Емиратима с љубављу као ја, довољно је само прочитати моју песму ‘Тхе Сон оф тхе УАЕ’. Ја ово нисам заслужио од Емирата. Страшна неправда и разочарање. Биће потребно много времена да се опоравим од шока и стреса“, каже саговорник.
Ко је Саша Миливојев
Иначе, Миливојев је аутор романа „Дечак из Жуте куће“, „Ехо Нуклеарне Бомбе“ и „Љубав и Смрт у Дубаију“.
Годинама је живио и радио у Дубаију, гдје је од Министарства културе УАЕ добио Голден визу као значајан аутор са интернационалном каријером.
Она му је сада укинута.
