Дубаи, некада симбол луксуза и једне од најпожељнијих туристичких дестинација на свијету, данас изгледа готово непрепознатљиво.
Плажни клубови, луксузни ресторани и хотели са пет звјездица зјапе празни, док се број долазних летова на некада најпрометнијем међународном аеродрому на свијету драстично смањио, пише Даилy Маил чији новинар се на лицу мјеста увјерио у то.
Град који је планирао да ове године дочека рекордних 20 милиона туриста сада биљежи огромне губитке – процјењује се да дневно губи и до 450 милиона фунти.
„Врло је тихо, више немамо туриста. Једини гости су становници УАЕ који долазе викендом“, каже један бармен из хотела на крову, описујући нову реалност туристичког сектора.
Хотели се затварају, радници остају без посла
У посљедњих неколико дана затворено је више луксузних хотела, укључујући и неке од најпознатијих у граду. Међу њима су Ст Регис на Палм Јумеираху и Армани Хотел у Бурј Кхалифи, гдје су ноћења некада коштала и преко 600 фунти.
Затварања су довела до масовних отпуштања или слања радника на неплаћени одмор. Један гост описао је апсурдну ситуацију: „Исти радник је обављао више послова – од обезбјеђења до доставе воде. Рекао ми је да је то зато што су многи запосленици ‘на одмору’.“
Иако званично нико не говори о рату као узроку кризе, у пракси је јасно да страх од напада дроновима и ракетама одбија туристе.
Град који се прави да се ништа не дешава
Занимљиво је да се у јавним саопштењима избјегава директно спомињање сукоба. Умјесто тога користе се еуфемизми попут „затварања због реновирања“.
Један од ријетких изузетака био је луксузни ресорт Анантара на умјетним „Свјетским острвима“, који је објавио трајно затварање. Ипак, и они су нагласили да одлука „није резултат једног фактора“, иако је стварни разлог очигледан.
Тржни центри и пијаце без купаца
Криза је погодила и трговину. Некада препуни трговачки центри и пијаце сада су готово празни. Продавци сједе у хладовини и гледају у телефоне, чекајући муштерије које не долазе.
„Посао је стварно лош. Требају нам туристи назад“, каже један продавач из старог дијела града, искрено признајући стање на терену.
Чак су и туристичке атракције попут водених паркова и забавних центара затворене, док плажни клубови нуде бесплатан улаз само да привуку госте.
Ресторани спуштају цијене, али гости не долазе
Угоститељски сектор покушава да преживи драстичним снижењима цијена. Покренуте су и кампање са попустима до 50 одсто, али ни то није значајно помогло.
Неки ресторани покушавају и хумором: „Ако дођете са породицом, имате 50 одсто попуста, са супругом 55, са дјевојком 60 одсто“, рекла је власница једног ресторана.
Ипак, иза шала крије се озбиљна криза која погађа цијели сектор.
Прави губитници: радници у сјени
Док богати власници и менаџери имају финансијске резерве, највећи терет кризе носе радници мигранти. Они живе у лошим условима, често у пренатрпаним смјештајима, и сада остају без прихода – без могућности да се врате кући.
У насељима попут Сонапура, гдје живе десетине хиљада радника, влада очај. Већина су радници из Индије, Пакистана, Бангладеша и Филипина, који су годинама слали новац породицама.
„Прије смо барем могли видјети Дубаи док идемо на посао. Сада немамо ни то“, каже један радник обезбјеђења.
Страх већи од рата
Иако сукоб представља реалну пријетњу, многи радници више страхују од економских посљедица и рестрикција. Власти су забраниле снимање и дијељење информација о нападима, а кршење правила може довести до затвора и великих казни.
Један радник из Пакистана каже: „Нико не жели да прича о рату. Сви су преплашени. Речено нам је да не говоримо о томе.“
Он додаје: „Главни проблем није Иран, већ посао. Нема туриста и све фирме су у паду. Али нико то не смије рећи.“
Егзодус странаца и неизвјесна будућност
Док богатији странци напуштају град, радници нижег слоја остају јер немају новца за повратак. Ипак, све више њих покушава да оде.
„Људи губе посао у ресторанима и продаји. Све више их одлази кући или тражи посао другдје“, каже један туристички агент.
Хуман Ригхтс Wатцх упозорава да су радници мигранти изложени додатним ризицима, како због рата, тако и због лоших радних услова.
Град који покушава да опстане
Упркос свему, Дубаи и даље функционише. Грађевински радови трају, а они који имају посао настављају свакодневни живот.
Један грађевински радник то сажима једноставно:
„Ако можеш преживјети у УАЕ, можеш преживјети било гдје на свијету.“
