Политичка сцена у Републици Српској у протеклих годину дана доживјела је неколико звучних политичких трансфера, а питање које се поставља је да ли је ријеч о неком новом феномену или се ради о већ виђеним промјенама страначких дресова иза којих се ништа суштински не мијења.
Игор Радојичић, донедавни високи функционер СНСД-а, основао је властити политички покрет, а Драшко Станивуковић, први човјек ПДП-а, заједно с њим је основао Покрет „Сигурна Српска“.
Јелена Тривић, која је готово успјела побиједити Милорада Додика, предсједника СНСД-а, у борби за позицију предсједника РС, основала је властити политички покрет. Недавно је политичка сцена у РС наново уздрмана изласком Владе Ђајића из СНСД-а и најавом Игора Црнатка да ће основати нови ПДП, а турбуленције у СДС-у готово су довеле до цијепања странке.
Два табора аналитичара
Различити аналитичари на различите начине покушавају објаснити ове феномене, али све анализе се могу, угрубо гледано, подијелити у два велика табора. У једном табору су они који сматрају да су ове промјене претсказање нове политичке динамике усљед промијењених геополитичких односа, као што то сматра Душан Јањић, предсједник Управног одбора Форума за етничке односе, док други мисле да је све то заправо већ виђено и да се ништа суштински неће промијенити док не дође до јаче демократизације самог друштва, као што мисли Младен Бубоњић, бањалучки новинар и аналитичар.
Утицај геополитике
Јањић сматра да се политички догађаји у Српској не могу одвојити од односа САД према западном Балкану, БиХ и РС. Према његовом мишљењу, озбиљне западне компаније, америчке, али не искључиво америчке, желе развијати послове на овом простору, и због тога су створени услови за шансу да се ситуација стабилизује.
„Босна и Херцеговина и Република Српска добили су прилику за стабилизацију, за разлику од Србије, која би се у наредних неколико месеци могла наћи у озбиљном искушењу. БиХ и РС, поготово њен источни део, нуде јако атрактивне пословне могућности, што ће се видети у наредном периоду“, сматра Јањић.
Политичка сцена у РС, према његовом мишљењу, разликује се од турбуленција које су постојале у протеклом периоду, управо због геополитичких промјена.
„Зато ја очекујем озбиљне промене и у РС. Додику се пуно тога може замерити, али прихватањем мирног одласка и десет услова које он, наравно, мало испуњава, мало не испуњава, остварен је тренд који је врло јасан. РС је у тих десет тачака које је прихватио Додик отворила врата опозицији у РС и грађанима РС да виде могу ли они сада да пронађу неку алтернативу“, сматра Јањић.
Све већ виђено?
Младен Бубоњић, бањалучки новинар и аналитичар, са друге стане, не мисли да је у РС дошло до суштинских промјена само због тога што је неколико звучних имена из владајућих и опозиционих странака основало своје покрете и политичке организације. Он сматра да се само имена мијењају, а да се слични феномени понављају уочи сваког изборног циклуса.
„Тај, условно речено, чудан феномен изласка из великих странака и формирања нових политичких субјеката већ је виђен и то одавно. Сјетимо се само Ненада Стевандића и Драгана Чавића, али и многих других случајева цијепања, спајања и прегруписавања странака. То, дакле, није ништа необично за политичку сцену РС. Суштина проблема је у томе што не постоји довољно политичке и демократске зрелости у јавном и друштвеном животу, нити довољно развијена свијест о политичкој одговорности. У развијеним и етаблираним демократијама овакве ситуације су много рјеђе“, сматра он.
Основни проблем, према његовом мишљењу, је унутрашњеполитичке природе, а не изазван спољним факторима. Ову ситуацију, како он истиче, генерише то што се врло често не гласа првенствено за идеју или програм, него за конкретну особу која иза себе има развијену политичку инфраструктуру и људе који раде за њу.
„То је један од разлога због којих појединци, када процијене да своје интересе више не могу остварити унутар матичне странке, одлучују да формирају нове политичке субјекте, прије свега ради сопственог политичког бенефита, а посредно и друштвеног и економског интереса“, наводи он.
Било како било, можда се размишљања ова два табора и не искључују у суштинским елементима, јер чак и ако би ово најновије преслагивање политичке сцене значило промјену политичке динамике усљед геополитичког фактора, као што сматра Јањић, не значи да то може довести и до суштинске демократизације друштва, о чему говори Бубоњић.
