Читајући дио сарајевских медија посљедњих дана, могло би се закључити да Република Српска истовремено води руску и америчку политику, а уз све то успијева да његује веома добре односе и са Израелом.
Једног дана у центру пажње је Moskva. Милорад Додиксе описује као „Путинов савезник на Балкану“, анализирају се његови сусрети са руским предсједником и говори о јачању руског утицаја у Босни и Херцеговини.
Већ наредног дана прича се сели хиљадама километара западније – у Washington.
Тада сазнајемо да су људи који су имали значајне улоге у политичком апарату Доналда Трумпа радили као консултанти за Републику Српску и да је Бањалукапосљедњих година уложила значајна средства у лобирање и политичко представљање својих интереса у Сједињеним Америчким Државама.
И опет – проблем.
Ако Република Српска разговара са Москвом, поставља се питање руског утицаја. Ако развија везе у Washingtonу, отвара се питање лобирања, новца и утицаја. Ако израелски министар спољних послова јавно честита представницима СНСД-а и говори о пријатељству и наставку сарадње, ни то се тешко уклапа у поједностављену слику Републике Српске као политички изолованог простора.
Можда је управо у томе много занимљивија прича.
Умјесто питања „чији је играч Република Српска“, могло би се поставити једноставније питање: да ли је за једну малу републику корисније да има отворена врата у Москви, Washingtonу и Јерусалиму него да их нема нигдје?
Наравно, сваки уговор о лобирању који се плаћа јавним новцем легитимна је тема за новинаре. Јавност има право да зна колико је нешто коштало, ко је ангажован и какве је конкретне резултате тај ангажман донио. Исто тако, односи са Русијом, САД-ом или било којом другом великом силом могу и треба да буду предмет политичке анализе.
Али критеријум би требало да буде исти.
Посљедњи случај са Цхрисом ЛаЦивитом и Јамесом Блаиром посебно је занимљив управо зато што показује колико је стварност компликованија од једноставне подјеле на „проруске“ и „прозападне“.
Према објављеним информацијама, двојица политичких оперативаца који су имали значајне улоге у Трумповом политичком апарату пружала су консултантске услуге повезане са Републиком Српском. Доналд Трумп се потом лично огласио и нагласио да су они спољни консултанти, а не његови стално запослени службеници, те да им је дозвољено да имају друге клијенте.
Дакле, из Трумпове реакције није произашла осуда Републике Српске нити тврдња да његови сарадници не смију имати такав ангажман. Његова ограда односила се на могуће питање сукоба интереса.
Истовремено, само дан раније у медијима је преношен текст шпанског „Ел Паиса“ у којем се Додик описује као Путинов савезник и анализира јачање руског утицаја након избора.
А у исто вријеме стиже још једна слика спољнополитичких односа: израелски министар спољних послова Гидеон Са’ар јавно је честитао Жељки Цвијановић, Милораду Додику и СНСД-у, називајући их пријатељима и поручујући да очекује наставак јачања пријатељства и биlatералне сарадње.
Русија. Сједињене Америчке Државе. Израел.
Три државе чији се интереси и политике у бројним међународним питањима веома разликују, а Република Српска очигледно покушава да одржава политичке канале према свакој од њих.
То се може критиковати. Може се анализирати цијена такве политике, њени мотиви и резултати. Али тешко је истовремено тврдити да је Република Српска потпуно међународно изолована и сваки њен нови међународни контакт представљати као нову опасност.
Можда би корисније питање било шта Република Српска конкретно добија од сваког од тих односа.
Јер мала заједница нема луксуз да бира само једну адресу на свијету.
Ако може разговарати са Москвом – треба разговарати. Ако може отворити врата у Washingtonу – треба разговарати. Ако има добре односе са Израелом – треба их развијати. Исто би требало да важи за Брисел, Peking и друге релевантне међународне центре.
Дипломатија се, на крају крајева, не мјери бројем пријатељстава која сте одбили, него способношћу да разговарате са различитим странама и из тих односа остварите конкретне интересе грађана.
Зато можда највећа вијест посљедњих дана није ни „руски утицај“, ни ангажовање америчких политичких консултаната, ни честитка израелског министра.
Најзанимљивије је то што су се све три приче појавиле готово истовремено.
А заједно дају знатно сложенију слику Републике Српске од оне која стане у етикету „руски савезник“ или „изолована Република Српска“.
