Валентина и Кристина Тамболаш из Вировитице рођене су као сијамске близнакиње, спојене у предјелу стомака, са заједничким дијеловима јетре и цријева. Након вишечасовне операције раздвајања и тешке борбе за живот данас одрастају као двије здраве и живахне дјевојчице.
Када је сазнала да носи сијамске близнакиње, Марија Тамболаш није знала ни да ли ће њене бебе преживјети порођај.
Љекари су недјељама припремали операцију, прогнозе су биле неизвјесне, а тренутак када су Валентина и Кристина коначно раздвојене остао је породици заувијек урезан у сјећање.
Седам година касније, Марија је за Она.rsиспричала како је изгледала њихова борба за живот.
Прегледима је утврђено да су близнакиње спојене у предјелу стомака и да дијеле дијелове јетре и цријева. Међутим, у том тренутку још није било могуће знати како ће се трудноћа завршити. Марија је, умјесто ишчекивања рођења каквом се свака мајка нада, морала да слуша процјене о томе колике су шансе да њене бебе уопште преживе.
“Некаквих 16% шансе је било да ће обје преживјети на порођају, а некаквих можда 40-50% шансе да ће обје преживјети операцију. Јако тешко је било сазнати да носиш такву дјецу и да су јако мале шансе да ће обје преживјети. Али имали смо јако велику наду”, каже Марија екслузивно за Она.rs.
И управо та нада била је оно за шта се породица држала током читаве трудноће.
Први сусрет с мајком тек послије седам дана
Валентина и Кристина рођене су царским резом у Загребу, у 33. недјељи трудноће. Марија их није видјела одмах након порођаја. Кристина је два пута реанимирана, док је Валентина убрзо добила сепсу и тешко се изборила са компликацијама.
Мајка је први пут своје бебе видјела тек послије готово недјељу дана. Била је то слика коју, како каже, никада неће заборавити.
“Ја сам њих видјела недјељу дана након тога као двије мале векне хљеба. Значи скупа су тежиле три киле и нешто и биле су 41 центиметар дугачке. Сестра ме је питала да ли их хоћу држати. Ја сам питала је л’ их смијем држати тако мале. Обје су стале онако у длан”, сјећа се.
Упркос тешком почетку, љекари су процијенили да постоји могућност да се близнакиње раздвоје. Али то је значило још једну огромну неизвјесност – операцију каква до тада у Хрватској није била изведена на тај начин.
Операција раздвајања трајала између 14 и 15 сати
Захват је припреман недјељама. Љекари су морали да осмисле начин на који ће раздвојити заједничке органе, а потом и реконструишу дијелове тијела дјевојчица. Марија и породица нису могли да буду уз њих током операције. Вијест су чекали код куће, уз телефонске позиве из болнице.
“Ми смо остали код куће. Ја сам онда још увијек своје млијеко носила њима. Звали смо на сваких сат, сат и по до два. Исто тако су и они нас повратно звали, па смо, хајмо рећи, били укључени у ток операције”, казала је.
Операција је трајала између 14 и 15 сати. Хирурзи су раздвојили јетру, танко и дебело цријево, а за поједине дијелове захвата били су укључени и специјалисти са искуством у трансплантацији јетре.
Нешто прије 23 часа Марији је стигао позив да је операција при крају. Убрзо након тога породица је кренула ка болници.
“Јако необичан осјећај био је видјети их раздвојене. Свака у свом креветићу, свака у свом инкубатору. Сцена је стварно била страшна. Жице, цјевћице, катетери, респиратор. Али онај осјећај среће кад сам видјела да су обје ту, да су обје живе… Неописиво”, прича Марија.
Ипак, љекари ни тада нису могли да обећају да ће све бити у реду. Пред дјевојчицама је био дуг опоравак.
Данас их више не гледају као „сијамске близнакиње“
Послије операције Валентина и Кристина остале су у болници све до осмог мјесеца живота. Њихова мајка је у том периоду готово свакодневно путовала између Вировитице и Загреба, желећи да буде уз њих колико год је могла.
Касније је услиједио још један тежак период, посебно за Валентину, која је због компликација са цријевима током једне године имала чак 16 операција.
Данас су обје живахне, радознале и, према ријечима њихове мајке, понашају се као и сва друга дјеца. Редовно одлазе на контроле, а на јесен их чека полазак у школу.
Марија каже да у њиховом одрастању не жели да наглашава оно што их разликује од друге дјеце.
“Не правимо разлику међу њима, одгајамо их да су нормална дјеца. Али исто тако их учимо да ти ожиљци нису ништа страшно. Ти ожиљци су велики и остаће још дуго, дуго. Нешто су с чим ће се морати научити да живе”, истиче.
